Sprinkle your attitude with gratitude

Kraj još jedne godine. Zamarate glavu novogodišnjim odlukama, puni ste ideja, možda zapisujete i u neku finu, modernu sveščicu.

U 2019. ću konačno da smršam. (Ne, nećeš.)

Ostaviću cigarete. (Jedva čekam to da vidim.)

Ima da odem na Kubu! (Aha.)

Počeću da učim i očistiću godinu. (Sam sebi ne veruješ.)

Manje vremena ću provoditi na Internetu. (Khm khm.)

Dosta sam bio lenj, konačno ću da uradim nešto od života. (Ne sviraj, života ti.)

Ironiju na stranu, sve su ovo jako lepe želje i odluke, još kad ih sa nekim podelite, milina. I ptičice u letu su ponosne u tom trenutku.

Problem je u tome što liče na obećanja data u zanosu i euforiji. Brzo se zaborave i pojedu ih rutina i ustaljene navike. Moguće ih je ostvariti uz dobro skovan plan i dosledno praćenje istog. Rad, red i disciplina 🙂 Čak i kad vam nije ni do čega. Pogotovo tada.

Ja vama želim da sve to ostvarite, ma i mnogo više, a dok se ne latimo tog zadatka, želela bih da podelim sa vama tehniku koju primenjujem skoro svakog dana.

U životu postoje trenuci koji nisu za prepričavanje. One mračne rupe koje nas usisaju kad se nešto nemilo desi, a često i kada prosto udavimo sebe preteranim analiziranjem.

Volela bih da čujem kako se vi borite sa žutim minutama. Ja se prvo razbesnim na svet i sebe, pa me obuzme neopisivi jad, malodušnost i sivilo koje kasnije pređe u tugu. Taj trenutak čekam. Tuga se ispira suzama, pričom sa nekim bliskim, osamljivanjem i ćutanjem, muzikom, pisanjem. Sa tugom možeš da sarađuješ. Da je proživiš i posle transformišeš u nešto drugo.

Biti zahvalan. Zahvalnost. Termin koji je toliko silovan poslednjih nekoliko godina da se utopio u farsu zvanu “konstantno pozitivno razmišljanje” i postao tragikomičan. Lajfkoučevi i razni jelte gurui guše pričom o tome kako sve treba gledati sa vedrije strane, kako sve možemo samo ako hoćemo, dovoljno je da mantramo i afirmišemo i trava će nam se klanjati dok gazimo po njoj. O pozitivnom razmišljanju ću neki drugi put. Sada da se vratim na temu.

Probala sam davno još sa zahvalnošću i ponekad mi je išlo. Isto kao sa novogodišnjim odlukama, eto setim se ponekad dok perem zube i zahvalim se što su svi zdravi. I tako to… Radi reda zahvalim, kažem na brzaka, zvučim sebi kao pokvarena ploča.

Međutim, onda sam rešila da zapisujem u svesku sve na čemu sam zahvalna. Ali bukvalno sve. I to svakog dana, da izvežbam “mišić za zahvalnost”.

Zapisivala sam sve, od prve jutarnje kafe, preko hrane, dece, zdravlja, sunca koje se pojavilo na par minuta, tople sobe, posla, srećnog detinjstva, obrazovanja, kulturne kasirke, do najsitnijih detalja. Prvo je išlo sporo, ali posle nekoliko dana sam uspevala da ispišem po tri stranice dok trepnem. Interesantno je kako sam uvek imala sve više da dodajem na listu.

A onda dođu ti dani kad mi se ne diše i nije mi ni do čega. Tada nisam uspevala da pišem. Ali sam rešila da nateram sebe. Samo malo. Par rečenica. Pa još malo. I desilo se čudo.

Baš tada kada mislim da je sve besmisleno, ja ipak mogu da nađem toliko toga što vredi. Uspela sam da na 3 stvari koje me muče i boje mi dan u sivo, ispišem 33 zbog kojih vredi živeti i boriti se kao lav. I biti zadovoljan. I onda kad sve saberem i oduzmem, ostajem sa mnogo više blagoslova nego prokletstava.

I tuga lakše prođe. Usne se lakše osmehnu. Meni je zahvalnost čudo jer me oporavi od one pustoši koja ostane  posle neprijatnih događaja i emocija. I zato što više primećujem lepotu tamo gde se i ne vidi odmah, nego bedu.

Pišem i kad mi je lepo i kad nije. Samo dohvatim svesku i olovku i krenem. I sve ono na čemu sam zahvalna dobijam sve više. Provereno radi. Ali traži vežbu i posvećenost. Kao i one novogodišnje odluke. Čak mnogo manje.

Želim vam svima zdravlje u 2019. Samo to. Odlična je polazna tačka, a odatle znam da možete sami. Samo ako želite toliko jako da ste spremni da  se posvetite. svakog dana, često, posebno kada vam nije do posvećivanja.

Od srca zahvaljujem svima koji su u 2018. pratili moj blog! Družimo se i dalje. 🙂

Uzdravlje!

Advertisements

Kako se dopasti drugima?

Pitanje fizičkog izgleda je jedna od najosetljivijih tema, posebno kod ženskog roda. Najveće muke imaju devojčice u pubertetu jer postaju bolno svesne istog. Deca u tom periodu pokušavaju da utvrde ko su, zapravo, a pošto još uvek nemaju dovoljno životnog iskustva da dođu do tog saznanja, na scenu stupa ono što se vidi, ono najpovršnije. Dodajmo tome i jako bitan faktor – ono što društvo servira kao prihvatljivo i vredno lovorika po pitanju izgleda – i eto problema.

Ja sam prirodna riđokosa (kosa mi je vremenom poprilično potamnela), a dok sam bila klinka, imala sam baš dosta pega. Nisam na to posebno obraćala pažnju kao mala, ali kad sam krenula u osnovnu školu, shvatila sam da samo ja tako izgledam u okolini. Deca su me zagledala, od čega mi je postalo neprijatno, i polako sam postajala bolno svesna da se nikako ne uklapam. Deca me jesu zadirkivala zbog boje kose i pega, mada nikada nije bilo zluradih komentara. Jednostavno su isticali da sam drugačija i da je to čudno.

To je otprilike i period kada sam počela da se stidim svog fizičkog izgleda. Jako. Kada sam imala 15 godina, dok sam preturala po zajedničkom ormaru, ispala je crna, okrugla kutijica, u njoj neki prah. Mirišljavi. Ubrzo sam saznala da je u pitanju puder u prahu. Tu su ga zaturile mama ili ujna, verovatno su dobile na poklon, a nisu koristile. Otrčala sam do kupatila, natapkala lice i… pege se više nisu videle. Bila sam u šoku. Ne mogu da verujem da mi je rešenje oduvek bilo ispred nosa! Da je tako lako kamuflirati se i postati nalik drugima! Od tog dana, puder je postao moj najbolji prijatelj. Nekoliko godina taj u prahu, zatim u stiku, ali puder uvek. Na prvom mestu. Iz kuće se ne izlazi bez pudera. Nikada. Ni pod kakvim okolnostima. Puder se stavlja i kada sam kod kuće, kada ne izlazim u svet. Niko ne sme da me zatekne golog lica.

Ne, nije mi bilo opterećenje. Na početku svakako ne. Ograničavajuće, da. Kada bi me neko pozvao da se vidimo, trebalo mi je vremena da nanesem sve te slojeve pudera. Kada bi me moji zamolili da odem do prodavnice, nisam mogla odmah da krenem. Kada sam se spremala za školu, ustajala sam ranije da stavim puder. I uvek sam kod sebe imala ogledalce. Ljudi iz odeljenja me pamte po tom ogledalcetu, kako se na svakih nekoliko minuta ogledam. Mislili su da sam zaljubljena u sebe. Prava istina je da sam  konstantno proveravala da mi se puder nije izbrisao i da sam sve vreme bila u grču. Nesigurna. Džabe je bilo i što mi je majka govorila da sam lepa, da mi upravo boja kose i pege daju lični pečat i da sam divna, kao iz bajke. Gledala sam je kao da je pala sa Marsa. Čak i mrzela pomalo kad potegne tu temu.

Desetak godina kasnije, prvo što je počelo da me “žulja” bila je moja izblajhana kosa. Sve više sam sebi izgledala veštački i poželela sam da vidim kakva je moja boja kose sada. Prefarbala sam se i čekala svoju kosu da poraste. I mnogo je zavolela. Nije bila toliko riđa kao nekada, ali opet divna. Lice bez pudera je i dalje za mene bila tabu tema. No freakin’ way. Onda sam rodila decu. Na Internetu naišla na devojku koja radi kao šminkerka i koja ima milijardu pega, a ne krije ih. Isprva mi je bilo neprijatno da je gledam, a onda sam shvatila koliko je lepa. Tada sam odlučila da isključim puder iz života. Izašla prvi put do grada bez pudera na licu, posmatrala ljude pokušavajući da utvrdim kakvu reakciju imaju na mene. Istu kao i uvek. Niko me nikada nije pitao ništa na tu temu, čak me nisu ni zagledali. Mnogo buke ni oko čega.

Međutim, nisu u pitanju oni. Ja sam ta koja se zasitila toga da budem nekome drugom po meri. Korišćenje pudera bila je samo spoljna manifestacija moje želje da se dopadnem i budem prihvaćena. Često sam hvatala sebe kako, u zavisnosti oko toga sa kim sam u kontaktu, pokušavam da naštelujem svoje ponašanje da toj drugoj osobi ne bude neprijatno, da se ne naljuti, da joj ugodim time što ću biti neko ko ne talasa, ne pokazuje emocije previše burno, ne protivi se, da ćutim kad ne treba… Nikada se nikome nisam uvlačila, ali ako treba da se ne pravi haos oko nečega, tu sam. Ako je neko neodgovoran i zabole ga za sve, ja sam tu da pokupim sve brige sveta i budem razumna u njegovo ime.

Ja sam bila dobri mali vojnik koji izvršava zadatke, zadovoljava se samo onim što ima (što nije uopšte loše, ali ima svoje granice), oseća se neprijatno, ali i zrelo (po potrebi) u tuđe ime.

Kažu da kad istrajavaš u nekom ponašanju koje ti ne prija, to radiš zato što ipak dobijaš nešto iz čitave situacije. Kad gledaš da ne razočaraš nekoga, čak i na svoju štetu, zauzvrat misliš da dobijaš osećaj sigurnosti, prihvaćenosti. Kad se lepo središ, našminkaš i pojaviš, bez obzira na to što ti i nije do toga, misliš da je sve u redu. A nije.

Tonu iskustva kasnije, i skinula sam skoro sve slojeve sa sebe. Na teži način naučila da ništa, ali ništa što radiš, a da pri tom gledaš da ispoštuješ nekoga i sva pravila, neće imati smisla, niti ćeš dobiti ikakvu satisfakciju. Skidanje slojeva je bilo izuzetno bolno, traje još uvek. I dalje ponekad mislim da ako se nadam najboljem i igram po pravilima, dobiću mir i poštovanje. I uvek iznova naučim da je sve to jedna obična obmana.

Istina je da kad poštujem svoje aršine, nije sve sjajno, nije ni blizu, ali na kraju dana zaspim mirno i bez prevrtanja po krevetu. Uopšte se više u mislima ne vraćam ni na jednu situaciju iz proteklog dana. Ako lično smatram da sam pogrešila ili mogla bolje, ujutru bistre glave donesem određene odluke.

Nisam nikada uspela da nateram nekoga da mu se svidim ni kad sam se ponašala kao fina devojčica, a sada tek ne uspevam. Ali uspevam nešto drugo. Uspevam da manje kinjim sebe, da se pohvalim, sačuvam energiju za dobre stvari i da se nasmejem u sebi čak i kada sam nekome izuzetno nedopadljiva.

Kako se dopasti drugima? Tako što ćeš se prvo dopasti sebi. Kad na površinu izvučeš sebe u svom sjaju i bedi, pa se šokiraš, zanemiš, osvestiš, a onda polako počneš da prihvataš. I voliš. A kako se sve to bude odvijalo, pitanje “Kako se dopasti drugima?” će postajati čudno i nebitno. I tvoje biće će ga odbaciti kao strano telo.

The One Within

When the fall knocks on your door, you’ll become wrapped up in sorrow. Shorter days, endless darkness, the shadowy avalanche’s about to begin. Pent-up tears come streaming down your face along with the long-accumulated pain.

You’ll be screaming for someone to love you, but I’m the only one who’ll hear you. Me, the one that lives inside you.

I’ll be warning you, reminding you that I love you more than anyone else. More than God Himself.

I’ll be begging you to get down on your knees and show yourself some love. You’ll keep looking for love in all the abandoned places, in people who’ve never been there.

You’ll be yearning to love, to be loved and you’ll keep forgetting to love ME. I’m the one within you. You’re within me. And that’s why I’ll keep on reminding you. I won’t stop. You haven’t learned yet, I’ll be guiding you step by step. I’m here to wipe the sweat off your forehead, to pick you up when you fall.

Until you become aware of something…

That you’re not alone. You’re worthy of love. You have so much to give. You’re not your mistakes. Everything is already within you.

When you grasp that, you’ll become fulfilled. The others will hurt you, but the deepest wound will be the one you inflict on yourself by neglecting who you are. By deciding to obscure your desires. By hushing your own voice.

In the process of recognition, the clouds will slowly move out of your way, one by one. To let you cross your light with that of the dazzling sun. The glamour of other people’s words and deeds has never lightened you up. Your inner light is enough to keep you warm.

Yes, it’s easier to beg. But you’ll walk a different path. You’ll discover your light by shadowing the lies you’ve been telling yourself. The pain you’ve been responsible for in the first place. The delusions you’ve come to believe in.  

And you’ll learn not to expect. You’ll accept the world for what it is… or let it go. You won’t ask to be loved on your terms only. You’ll suck the juices and strength from within. You are an inexhaustible source.

All of this when you let me lead you. Show you the way to respect, love and comfort.

I am within you. And I am waiting.

To my kids

My dear girls, you should know that I am always here for you.

Your safe haven, a Mom that will listen to your whining and complaining whenever you feel like it.

There are times when I mess up, I am not always at the top of my game, I sometimes yell and lose my cool.

But more often than not, I am here. All the time. To work together to find a solution. And if there isn’t one, this will always be enough: “Give me a big hug.”

When everything falls apart, we sometimes cry together. Then we hug for a long time and recharge, give each other love.

We sing together, play together, laugh together, argue together.

You will encounter a lot of obstacles on your way, you will wonder whether you are good enough. I am here to guide you and teach you that you are. You are always enough. You are worthy of love simply because you exist. I will always welcome you with my arms wide open, with my open heart and emotions on my sleeve.

Even when you tell me you’re angry with me and you don’t love me anymore, I will keep replying: “It’s OK, I love you anyway.”

At night I crawl into bed and soak up your scent, I kiss you, pat you on the head and pray for you. I am grateful that I was given a chance to spend one more day by your side.

In the morning, I breathe in that same scent all over again, just before you wake up. I tuck you in one more time, even for a couple of minutes. You tell me your dreams while we get dressed, I listen to you. I listen to my amazing kids whose stories are becoming more intricate and colorful.

I am here to raise you, teach you, shout at you, pamper you, kiss you, feed you, I am here for it all.

I am here in sickness and in health, when it’s scary and funny, when we cry and giggle, when I don’t have a clue what I’m doing and how I will go on, I am here.

I will always do my best. I will always give. I will always love you.

This doesn’t always resemble a fairy tale, but it is a fairy tale indeed. You two are a fairytale and a blessing. You give this life more meaning. You two are the light throughout the whole tunnel. Whenever you shine your own light, the world is sealed with love.

Your perfectly imperfect Mom  

Mojoj deci

Drage devojke moje, znajte da sam uvek tu za vas.

Sigurna luka, mama kojoj možete da kenjkate i požalite se kad god vam dođe.

Dosta puta sam uprskala, nisam uvek na visini zadatka, umem i da vičem i gubim strpljenje.

Ali mnogo više puta sam tu. Sve vreme. Da zajedno nađemo rešenje. Kada ga nema, dovoljno nam je: “Daj mi jedan veliki zagrljaj.”

Kad se sve raspada, ponekad plačemo zajedno. A onda se dugo grlimo i obnavljamo energiju,razmenjujemo ljubav.
Zajedno pevamo, igramo se, smejemo i prepiremo.

U životu ćete naići na razne prepreke, zapitaćete se da li ste dovoljno dobre. Ja sam tu da vas već sada usmeravam i naučim da jeste. Uvek ste dovoljno dobre. Vredne ste ljubavi samim tim što postojite. Moje ruke će uvek biti raširene za vas, srce otvoreno, emocije na izvol’te.

I kad mi kažete da ste ljute na mene i da me više ne volite jer treba da skupite igračke, nastaviću da govorim: “U redu je, ja tebe uvek volim.”

Često uveče kad legnem uvučem se između vas dve i udišem vam miris, cmačem vas, mazim po kosi i molim se za vas. Zahvaljujem što sam imala priliku da još jedan dan provedem u vašem prisustvu.

A ujutru ponovo udahnem taj miris pre nego što se probudite. Ušuškam vas još jednom makar na par minuta. Pričate mi šta ste sanjale dok se oblačimo i ja vas slušam. Slušam moju divnu decu koja iz dana u dan rastu i čije priče postaju sve zanimljivije i šarenije.

Tu sam da vas vaspitam, naučim, podviknem, mazim, ljubim, hranim, tu sam za sve.

Tu sam i u dobru i u zlu, i kad je strašno i kad je smešno, i kad plačemo i kad se kikoćemo, i kad nemam pojma šta radim i kako ću dalje, tu sam.

Uvek ću da se trudim. Dajem. Volim.

Nije uvek kao u bajci, ali ovo bajka jeste sigurno. Vas dve ste bajka i blagoslov. Sa vama ovaj život ima smisla. Vas dve ste svetlo na početku, sredini i kraju tunela. Ono što vi obasjate, zapečaćeno je ljubavlju.

Vaša savršeno nesavršena mama