Sprinkle your attitude with gratitude

Kraj još jedne godine. Zamarate glavu novogodišnjim odlukama, puni ste ideja, možda zapisujete i u neku finu, modernu sveščicu.

U 2019. ću konačno da smršam. (Ne, nećeš.)

Ostaviću cigarete. (Jedva čekam to da vidim.)

Ima da odem na Kubu! (Aha.)

Počeću da učim i očistiću godinu. (Sam sebi ne veruješ.)

Manje vremena ću provoditi na Internetu. (Khm khm.)

Dosta sam bio lenj, konačno ću da uradim nešto od života. (Ne sviraj, života ti.)

Ironiju na stranu, sve su ovo jako lepe želje i odluke, još kad ih sa nekim podelite, milina. I ptičice u letu su ponosne u tom trenutku.

Problem je u tome što liče na obećanja data u zanosu i euforiji. Brzo se zaborave i pojedu ih rutina i ustaljene navike. Moguće ih je ostvariti uz dobro skovan plan i dosledno praćenje istog. Rad, red i disciplina 🙂 Čak i kad vam nije ni do čega. Pogotovo tada.

Ja vama želim da sve to ostvarite, ma i mnogo više, a dok se ne latimo tog zadatka, želela bih da podelim sa vama tehniku koju primenjujem skoro svakog dana.

U životu postoje trenuci koji nisu za prepričavanje. One mračne rupe koje nas usisaju kad se nešto nemilo desi, a često i kada prosto udavimo sebe preteranim analiziranjem.

Volela bih da čujem kako se vi borite sa žutim minutama. Ja se prvo razbesnim na svet i sebe, pa me obuzme neopisivi jad, malodušnost i sivilo koje kasnije pređe u tugu. Taj trenutak čekam. Tuga se ispira suzama, pričom sa nekim bliskim, osamljivanjem i ćutanjem, muzikom, pisanjem. Sa tugom možeš da sarađuješ. Da je proživiš i posle transformišeš u nešto drugo.

Biti zahvalan. Zahvalnost. Termin koji je toliko silovan poslednjih nekoliko godina da se utopio u farsu zvanu “konstantno pozitivno razmišljanje” i postao tragikomičan. Lajfkoučevi i razni jelte gurui guše pričom o tome kako sve treba gledati sa vedrije strane, kako sve možemo samo ako hoćemo, dovoljno je da mantramo i afirmišemo i trava će nam se klanjati dok gazimo po njoj. O pozitivnom razmišljanju ću neki drugi put. Sada da se vratim na temu.

Probala sam davno još sa zahvalnošću i ponekad mi je išlo. Isto kao sa novogodišnjim odlukama, eto setim se ponekad dok perem zube i zahvalim se što su svi zdravi. I tako to… Radi reda zahvalim, kažem na brzaka, zvučim sebi kao pokvarena ploča.

Međutim, onda sam rešila da zapisujem u svesku sve na čemu sam zahvalna. Ali bukvalno sve. I to svakog dana, da izvežbam “mišić za zahvalnost”.

Zapisivala sam sve, od prve jutarnje kafe, preko hrane, dece, zdravlja, sunca koje se pojavilo na par minuta, tople sobe, posla, srećnog detinjstva, obrazovanja, kulturne kasirke, do najsitnijih detalja. Prvo je išlo sporo, ali posle nekoliko dana sam uspevala da ispišem po tri stranice dok trepnem. Interesantno je kako sam uvek imala sve više da dodajem na listu.

A onda dođu ti dani kad mi se ne diše i nije mi ni do čega. Tada nisam uspevala da pišem. Ali sam rešila da nateram sebe. Samo malo. Par rečenica. Pa još malo. I desilo se čudo.

Baš tada kada mislim da je sve besmisleno, ja ipak mogu da nađem toliko toga što vredi. Uspela sam da na 3 stvari koje me muče i boje mi dan u sivo, ispišem 33 zbog kojih vredi živeti i boriti se kao lav. I biti zadovoljan. I onda kad sve saberem i oduzmem, ostajem sa mnogo više blagoslova nego prokletstava.

I tuga lakše prođe. Usne se lakše osmehnu. Meni je zahvalnost čudo jer me oporavi od one pustoši koja ostane  posle neprijatnih događaja i emocija. I zato što više primećujem lepotu tamo gde se i ne vidi odmah, nego bedu.

Pišem i kad mi je lepo i kad nije. Samo dohvatim svesku i olovku i krenem. I sve ono na čemu sam zahvalna dobijam sve više. Provereno radi. Ali traži vežbu i posvećenost. Kao i one novogodišnje odluke. Čak mnogo manje.

Želim vam svima zdravlje u 2019. Samo to. Odlična je polazna tačka, a odatle znam da možete sami. Samo ako želite toliko jako da ste spremni da  se posvetite. svakog dana, često, posebno kada vam nije do posvećivanja.

Od srca zahvaljujem svima koji su u 2018. pratili moj blog! Družimo se i dalje. 🙂

Uzdravlje!

Kako se dopasti drugima?

Pitanje fizičkog izgleda je jedna od najosetljivijih tema, posebno kod ženskog roda. Najveće muke imaju devojčice u pubertetu jer postaju bolno svesne istog. Deca u tom periodu pokušavaju da utvrde ko su, zapravo, a pošto još uvek nemaju dovoljno životnog iskustva da dođu do tog saznanja, na scenu stupa ono što se vidi, ono najpovršnije. Dodajmo tome i jako bitan faktor – ono što društvo servira kao prihvatljivo i vredno lovorika po pitanju izgleda – i eto problema.

Ja sam prirodna riđokosa (kosa mi je vremenom poprilično potamnela), a dok sam bila klinka, imala sam baš dosta pega. Nisam na to posebno obraćala pažnju kao mala, ali kad sam krenula u osnovnu školu, shvatila sam da samo ja tako izgledam u okolini. Deca su me zagledala, od čega mi je postalo neprijatno, i polako sam postajala bolno svesna da se nikako ne uklapam. Deca me jesu zadirkivala zbog boje kose i pega, mada nikada nije bilo zluradih komentara. Jednostavno su isticali da sam drugačija i da je to čudno.

To je otprilike i period kada sam počela da se stidim svog fizičkog izgleda. Jako. Kada sam imala 15 godina, dok sam preturala po zajedničkom ormaru, ispala je crna, okrugla kutijica, u njoj neki prah. Mirišljavi. Ubrzo sam saznala da je u pitanju puder u prahu. Tu su ga zaturile mama ili ujna, verovatno su dobile na poklon, a nisu koristile. Otrčala sam do kupatila, natapkala lice i… pege se više nisu videle. Bila sam u šoku. Ne mogu da verujem da mi je rešenje oduvek bilo ispred nosa! Da je tako lako kamuflirati se i postati nalik drugima! Od tog dana, puder je postao moj najbolji prijatelj. Nekoliko godina taj u prahu, zatim u stiku, ali puder uvek. Na prvom mestu. Iz kuće se ne izlazi bez pudera. Nikada. Ni pod kakvim okolnostima. Puder se stavlja i kada sam kod kuće, kada ne izlazim u svet. Niko ne sme da me zatekne golog lica.

Ne, nije mi bilo opterećenje. Na početku svakako ne. Ograničavajuće, da. Kada bi me neko pozvao da se vidimo, trebalo mi je vremena da nanesem sve te slojeve pudera. Kada bi me moji zamolili da odem do prodavnice, nisam mogla odmah da krenem. Kada sam se spremala za školu, ustajala sam ranije da stavim puder. I uvek sam kod sebe imala ogledalce. Ljudi iz odeljenja me pamte po tom ogledalcetu, kako se na svakih nekoliko minuta ogledam. Mislili su da sam zaljubljena u sebe. Prava istina je da sam  konstantno proveravala da mi se puder nije izbrisao i da sam sve vreme bila u grču. Nesigurna. Džabe je bilo i što mi je majka govorila da sam lepa, da mi upravo boja kose i pege daju lični pečat i da sam divna, kao iz bajke. Gledala sam je kao da je pala sa Marsa. Čak i mrzela pomalo kad potegne tu temu.

Desetak godina kasnije, prvo što je počelo da me “žulja” bila je moja izblajhana kosa. Sve više sam sebi izgledala veštački i poželela sam da vidim kakva je moja boja kose sada. Prefarbala sam se i čekala svoju kosu da poraste. I mnogo je zavolela. Nije bila toliko riđa kao nekada, ali opet divna. Lice bez pudera je i dalje za mene bila tabu tema. No freakin’ way. Onda sam rodila decu. Na Internetu naišla na devojku koja radi kao šminkerka i koja ima milijardu pega, a ne krije ih. Isprva mi je bilo neprijatno da je gledam, a onda sam shvatila koliko je lepa. Tada sam odlučila da isključim puder iz života. Izašla prvi put do grada bez pudera na licu, posmatrala ljude pokušavajući da utvrdim kakvu reakciju imaju na mene. Istu kao i uvek. Niko me nikada nije pitao ništa na tu temu, čak me nisu ni zagledali. Mnogo buke ni oko čega.

Međutim, nisu u pitanju oni. Ja sam ta koja se zasitila toga da budem nekome drugom po meri. Korišćenje pudera bila je samo spoljna manifestacija moje želje da se dopadnem i budem prihvaćena. Često sam hvatala sebe kako, u zavisnosti oko toga sa kim sam u kontaktu, pokušavam da naštelujem svoje ponašanje da toj drugoj osobi ne bude neprijatno, da se ne naljuti, da joj ugodim time što ću biti neko ko ne talasa, ne pokazuje emocije previše burno, ne protivi se, da ćutim kad ne treba… Nikada se nikome nisam uvlačila, ali ako treba da se ne pravi haos oko nečega, tu sam. Ako je neko neodgovoran i zabole ga za sve, ja sam tu da pokupim sve brige sveta i budem razumna u njegovo ime.

Ja sam bila dobri mali vojnik koji izvršava zadatke, zadovoljava se samo onim što ima (što nije uopšte loše, ali ima svoje granice), oseća se neprijatno, ali i zrelo (po potrebi) u tuđe ime.

Kažu da kad istrajavaš u nekom ponašanju koje ti ne prija, to radiš zato što ipak dobijaš nešto iz čitave situacije. Kad gledaš da ne razočaraš nekoga, čak i na svoju štetu, zauzvrat misliš da dobijaš osećaj sigurnosti, prihvaćenosti. Kad se lepo središ, našminkaš i pojaviš, bez obzira na to što ti i nije do toga, misliš da je sve u redu. A nije.

Tonu iskustva kasnije, i skinula sam skoro sve slojeve sa sebe. Na teži način naučila da ništa, ali ništa što radiš, a da pri tom gledaš da ispoštuješ nekoga i sva pravila, neće imati smisla, niti ćeš dobiti ikakvu satisfakciju. Skidanje slojeva je bilo izuzetno bolno, traje još uvek. I dalje ponekad mislim da ako se nadam najboljem i igram po pravilima, dobiću mir i poštovanje. I uvek iznova naučim da je sve to jedna obična obmana.

Istina je da kad poštujem svoje aršine, nije sve sjajno, nije ni blizu, ali na kraju dana zaspim mirno i bez prevrtanja po krevetu. Uopšte se više u mislima ne vraćam ni na jednu situaciju iz proteklog dana. Ako lično smatram da sam pogrešila ili mogla bolje, ujutru bistre glave donesem određene odluke.

Nisam nikada uspela da nateram nekoga da mu se svidim ni kad sam se ponašala kao fina devojčica, a sada tek ne uspevam. Ali uspevam nešto drugo. Uspevam da manje kinjim sebe, da se pohvalim, sačuvam energiju za dobre stvari i da se nasmejem u sebi čak i kada sam nekome izuzetno nedopadljiva.

Kako se dopasti drugima? Tako što ćeš se prvo dopasti sebi. Kad na površinu izvučeš sebe u svom sjaju i bedi, pa se šokiraš, zanemiš, osvestiš, a onda polako počneš da prihvataš. I voliš. A kako se sve to bude odvijalo, pitanje “Kako se dopasti drugima?” će postajati čudno i nebitno. I tvoje biće će ga odbaciti kao strano telo.

The One Within

When the fall knocks on your door, you’ll become wrapped up in sorrow. Shorter days, endless darkness, the shadowy avalanche’s about to begin. Pent-up tears come streaming down your face along with the long-accumulated pain.

You’ll be screaming for someone to love you, but I’m the only one who’ll hear you. Me, the one that lives inside you.

I’ll be warning you, reminding you that I love you more than anyone else. More than God Himself.

I’ll be begging you to get down on your knees and show yourself some love. You’ll keep looking for love in all the abandoned places, in people who’ve never been there.

You’ll be yearning to love, to be loved and you’ll keep forgetting to love ME. I’m the one within you. You’re within me. And that’s why I’ll keep on reminding you. I won’t stop. You haven’t learned yet, I’ll be guiding you step by step. I’m here to wipe the sweat off your forehead, to pick you up when you fall.

Until you become aware of something…

That you’re not alone. You’re worthy of love. You have so much to give. You’re not your mistakes. Everything is already within you.

When you grasp that, you’ll become fulfilled. The others will hurt you, but the deepest wound will be the one you inflict on yourself by neglecting who you are. By deciding to obscure your desires. By hushing your own voice.

In the process of recognition, the clouds will slowly move out of your way, one by one. To let you cross your light with that of the dazzling sun. The glamour of other people’s words and deeds has never lightened you up. Your inner light is enough to keep you warm.

Yes, it’s easier to beg. But you’ll walk a different path. You’ll discover your light by shadowing the lies you’ve been telling yourself. The pain you’ve been responsible for in the first place. The delusions you’ve come to believe in.  

And you’ll learn not to expect. You’ll accept the world for what it is… or let it go. You won’t ask to be loved on your terms only. You’ll suck the juices and strength from within. You are an inexhaustible source.

All of this when you let me lead you. Show you the way to respect, love and comfort.

I am within you. And I am waiting.

To my kids

My dear girls, you should know that I am always here for you.

Your safe haven, a Mom that will listen to your whining and complaining whenever you feel like it.

There are times when I mess up, I am not always at the top of my game, I sometimes yell and lose my cool.

But more often than not, I am here. All the time. To work together to find a solution. And if there isn’t one, this will always be enough: “Give me a big hug.”

When everything falls apart, we sometimes cry together. Then we hug for a long time and recharge, give each other love.

We sing together, play together, laugh together, argue together.

You will encounter a lot of obstacles on your way, you will wonder whether you are good enough. I am here to guide you and teach you that you are. You are always enough. You are worthy of love simply because you exist. I will always welcome you with my arms wide open, with my open heart and emotions on my sleeve.

Even when you tell me you’re angry with me and you don’t love me anymore, I will keep replying: “It’s OK, I love you anyway.”

At night I crawl into bed and soak up your scent, I kiss you, pat you on the head and pray for you. I am grateful that I was given a chance to spend one more day by your side.

In the morning, I breathe in that same scent all over again, just before you wake up. I tuck you in one more time, even for a couple of minutes. You tell me your dreams while we get dressed, I listen to you. I listen to my amazing kids whose stories are becoming more intricate and colorful.

I am here to raise you, teach you, shout at you, pamper you, kiss you, feed you, I am here for it all.

I am here in sickness and in health, when it’s scary and funny, when we cry and giggle, when I don’t have a clue what I’m doing and how I will go on, I am here.

I will always do my best. I will always give. I will always love you.

This doesn’t always resemble a fairy tale, but it is a fairy tale indeed. You two are a fairytale and a blessing. You give this life more meaning. You two are the light throughout the whole tunnel. Whenever you shine your own light, the world is sealed with love.

Your perfectly imperfect Mom  

Mojoj deci

Drage devojke moje, znajte da sam uvek tu za vas.

Sigurna luka, mama kojoj možete da kenjkate i požalite se kad god vam dođe.

Dosta puta sam uprskala, nisam uvek na visini zadatka, umem i da vičem i gubim strpljenje.

Ali mnogo više puta sam tu. Sve vreme. Da zajedno nađemo rešenje. Kada ga nema, dovoljno nam je: “Daj mi jedan veliki zagrljaj.”

Kad se sve raspada, ponekad plačemo zajedno. A onda se dugo grlimo i obnavljamo energiju,razmenjujemo ljubav.
Zajedno pevamo, igramo se, smejemo i prepiremo.

U životu ćete naići na razne prepreke, zapitaćete se da li ste dovoljno dobre. Ja sam tu da vas već sada usmeravam i naučim da jeste. Uvek ste dovoljno dobre. Vredne ste ljubavi samim tim što postojite. Moje ruke će uvek biti raširene za vas, srce otvoreno, emocije na izvol’te.

I kad mi kažete da ste ljute na mene i da me više ne volite jer treba da skupite igračke, nastaviću da govorim: “U redu je, ja tebe uvek volim.”

Često uveče kad legnem uvučem se između vas dve i udišem vam miris, cmačem vas, mazim po kosi i molim se za vas. Zahvaljujem što sam imala priliku da još jedan dan provedem u vašem prisustvu.

A ujutru ponovo udahnem taj miris pre nego što se probudite. Ušuškam vas još jednom makar na par minuta. Pričate mi šta ste sanjale dok se oblačimo i ja vas slušam. Slušam moju divnu decu koja iz dana u dan rastu i čije priče postaju sve zanimljivije i šarenije.

Tu sam da vas vaspitam, naučim, podviknem, mazim, ljubim, hranim, tu sam za sve.

Tu sam i u dobru i u zlu, i kad je strašno i kad je smešno, i kad plačemo i kad se kikoćemo, i kad nemam pojma šta radim i kako ću dalje, tu sam.

Uvek ću da se trudim. Dajem. Volim.

Nije uvek kao u bajci, ali ovo bajka jeste sigurno. Vas dve ste bajka i blagoslov. Sa vama ovaj život ima smisla. Vas dve ste svetlo na početku, sredini i kraju tunela. Ono što vi obasjate, zapečaćeno je ljubavlju.

Vaša savršeno nesavršena mama

Nevidljiva… Nepobediva…

Kroz tebe sija nevidljiva svetlost. Ne vidiš je uvek, ali kada se umiriš, obično je osetiš. Kada svaki tvoj trud ostane neprimećen, sediš u tišini, plačeš u samoći, ponekad se osetiš kao žrtva, jadno… bol postane nesnosna. Kad dođe do prelomne tačke, budiš se kao iz noćne more i čitavo telo ti drhti, otpušta. Ne možeš više da podneseš, u tom trenutku odstupaš, pružaš ruke i hvataš se za Božanski izvor u sebi.

Počinješ da otkrivaš netaknute emocije, nezalečene delove, ranjivost deteta koje si nekada bila. Polako prepoznaješ to dete i jedino što ona želi jeste da ti kaže kako se oseća. Kako se svet čini velikim, strašnim mestom u kome te sve i svako može raplakati, sve navesti da izgubiš moć. To dete traži tvoju podršku i rame za plakanje, ali kako da joj sve to pružiš kada se i sada, eonima kasnije, boriš?

Ali dete zna istinu, ima urođenu mudrost koju smo svi pokopali jednom davno. Dete baca tu svetlost na tebe. Njoj je potrebna tvoja pomoć, njoj je potrebno da ostaneš živa, da se boriš, izlaziš na kraj i učiš. Ona zavisi od tebe. Ne možeš da je napustiš, ne posle svega što ste prošle.

I zato ona baca sve sjajniju svetlost, diše i usađuje poslednji atom snage u tvoje biće. Potrebna si joj. Neće ti dozvoliti da izmakneš. Žrtvovaće sve što jeste da bi se ti razvijala i preživela.

A ti ćeš to primiti k znanju. Ustaćeš, skupiti volju i najzad naći način. Svaki dan novi je početak, uvek možeš da napraviš taj maleni korak ka ženi koja želiš da postaneš. Ka bunaru života u sebi. Naučićeš da piješ iz njega, gasiš žeđ u njemu, ližeš rane pored njega, tražiš ljubav u njemu.

Nećeš odustati. Nećeš dozvoliti da ti krhkost i osetljivost budu lično oružje za uništenje. Pametno ćeš birati oružje. Tvoja ranjivost može da se preobrazi u jačinu i otpornost.

Samo daj sebi šansu. Pravi greške, uči na njima, progledaj malo sebi kroz prste. Nesavršena si, lepa, znatiželjna, izvanredna i tako autentična. Nikada nisi ni sanjala da ćeš dogurati dovde, zar ne? Oduvek si mislila da ćeš posrnuti i na smrt iskrvariti kod prve prepreke. Ali vidiš, na putu si naišla na stotine prepreka. Ogulila si kolena, srce ti je slomljeno, skoro da si izgubila dušu i veru, osećala se očajno i usamljeno, ali uspela si. Do današnjeg dana.

Čestitam! Da si zavisila od bilo koga drugog, izgubila bi bitku. Ali ti i samo ti si uspela da se digneš na noge i nastaviš. Zato ti se divim. A ja, devojčica u tebi, nikada neću dozvoliti da se predaš. Malo se nagni unapred, vetar biva sve jači, i nastavi da hodaš.

Invisible… Invincible…

There’s an invisible light shining through you. You cannot always see it, but when you calm down, you usually feel it. When all of your efforts turn out to be unnoticed, you sit in silence, weeping to yourself, sometimes feeling victimized and miserable… the pain becomes unbearable. When it reaches the tipping point, you wake up as if from a nightmare and your whole body starts shivering and letting go. You can’t take it anymore, this is the moment to step back, reach out your hands and grab that Divine source within you.

You start revealing the emotions untouched, the raw parts unhealed, the vulnerability of a child you once were. You begin recognizing that child and the only thing she wants to tell you is how she feels. How the world seems like a big, scary place where everyone and everything can make you cry, and everything is making you lose your power. That child is seeking your support and a shoulder to cry on, but how can you give it to her when you’re struggling even now, eons later?

But the child knows the truth, possesses the innate wisdom we all buried deep down long ago. The child shines the light on you. She needs your help, she needs you to stay alive and fight, cope and learn. She depends on you. You can’t abandon her, not after everything you’ve been through.

So she starts making the light shinier, she breathes and instills the last atom of her strength into your being. She needs you. She won’t let you slip away. She will sacrifice all she is so that you grow and survive.

And you will acknowledge it. You will get on your feet, find a will and eventually find your way. Each day is a new beginning, you can always make that one baby step towards the woman you need to become. Towards the well of life inside you. You will learn to drink from it, quench your thirst in it, lick your wounds in it, seek for love within the well.

You will not give up. You won’t let your fragileness and sensitivity become your means of destruction. You will choose your weapon wisely. Your vulnerability can be turned into strength and resilience.

Just give yourself a chance. Make mistakes, learn from them, cut yourself some slack. You are imperfect, beautiful, curious, amazing and so authentic. You never even dreamed of getting this far, right? You always thought you would stumble and bleed to death at the first obstacle. But you see, there were hundreds of obstacles along the way. You scratched your knees, your heart was torn, you almost lost your soul and faith, you felt desperate and alone, but you made it. Right to this very day.

Congratulations! If you had depended on anyone else to do that for you, you would have lost your battle. But you and only you managed to get back on your feet and carry on. For that I admire you. And I, the little girl inside you, will never let you give in. Lean in just a bit, the wind is getting harsh, and keep walking.