Dvojnica

Vidim je svakog jutra. Dok se promrzla provlačim kroz reku ljudi koji žure na posao, ona je uvek tu. Prođe tik pored mene. Pognute glave odlučno korača ka svojoj destinaciji. Tako je već tri meseca.

Prvih nekoliko dana sam pokušavala da shvatim šta mi je privuklo pažnju kod nje. Visoka je, da, ali nije to. Vitka, u redu, ima odličnu figuru. Duga crvena kosa, simpatične pegice rasute po nosu, ponosno držanje. Jarkocrveni kaput. Iako ne diže glavu, vidim da joj osmeh titra u uglu usana. Ovo je zadovoljna žena. Zadovoljstvo samim tim što je živa i diše izbija iz svake njene pore. Podseća me na nekog koga sam davno poznavala…

“Zdravo, Džejn.” To je Nikolas, moj kolega. Sretnemo se svakog jutra na pola puta i nastavljamo zajedno do kancelarije. “Jesi li videla ovu ženu sa kojom smo se mimoišli? Pljunuta ti! Jesi li sigurna da nemaš sestru bliznakinju?”

I tada mi je sinulo. Ona liči na mene! Preslikana! Jedino što se ja ne smeškam. Naprotiv, juče sam u ogledalu uočila tragove one gadne vertikalne bore između obrva. Uh, kako mrzim da je vidim. To mi je oduvek izgledalo kao crta napetih žena, onih ogorčenih, nikada zadovoljnih. Usadi se ta bora i ne možeš joj ništa. Koliko god da si lepa, da ti koža sjaji, ta danga poništi sve pozitivno. I kad se smeješ, izgledaš namršteno. Mislila sam da joj nisam sklona. Uglavnom je žene ranije dobiju, čak i pre tridesete. Ali eto je, polako se usađuje kao žig. Nekoliko poslednjih godina uzimaju danak.

“…sam joj se javio, ali mi nije uzvratila. Tek kad je podigla pogled, shvatio sam da nisi ti.”

“Ko? O čemu pričaš, Nikolase?”

“Baš si skoncentrisana od jutros. O tvojoj dvojnici.”

“Aha.”

“Znaš kako sam shvatio da nisi ti? Iako su vam crte lica skoro identične?”

“Imam osećaj da ćeš mi sada reći.”

“Ona se smeje.”

“Duhovito. Hvala. To mi je omiljena vrsta motivacije na početku dana.”

“Ne, stvarno, Džejn. Ti i ja nikada nismo bili bliski, nismo prijateljski delili tajne i sumnje. I zato mi je neprijatno što sam ovo rekao, ali je jače od mene. Ti više nisi ista. Čak ti se i lik menja. Šta se dešava?”

“Ne bih o tome. Kao što si rekao, nikada nismo bili bliski. Zašto menjati ono što funkcioniše?”

Razgovor je utihnuo i ćutke smo ušetali u zgradu.

Prvo sam otišla do toaleta da utvrdim da je bora još tu. Smeškala mi se iz ogledala koje nije najsrećnije očišćeno prethodne večeri.

Pokupila sam kafu iz kantine i uputila se za svoj sto. U meni je počela da se rađa nova emocija: zavist. Vrelina koju nikada do tada nisam osetila, čak i kada sam u kontaktu sa ljudima koji su mnogo uspešniji, lepši i srećniji od mene. Uvek sam bila ponosna na sebe što ne poznajem tu guju od osećaja. Izgleda da je sada rešila da mi naplati za sve godine blaženog neznanja jer mi je kroz čitavo telo prolazila jeza. Hladnoća mi se uvlačila u kosti. Utrobu. Srce.

Zavidim toj ženi. Svojoj dvojnici. Zavidim osobi kojoj ne znam ni ime. Zavidim joj iako ne znam ni da li ima dovoljno novca da nešto pošteno pojede danas. Zavidim joj na načinu na koji hoda. Na dostojanstvu. Na kosi koja nije izgubila sjaj. Na osmehu koji život nije uspeo da joj izbriše. Zavidim joj jer je sigurno srećna. Zna kako da se zauzme za sebe. Nije dozvolila da sebe uvali u nevolje za koje mora papreno da plaća. Zavidim joj jer verovatno nije srljala i ubrzavala odluke za malo pažnje i odobravanja. Zavidim joj jer je garant znala da postavi granice i stavi tačku kad joj je vreme. Nije pravila zarez. Nije dozvolila da neko iz nje izvuče ono najgore. Nije dopustila da prestane da veruje u dobro. Nije od sebe napravila farsu i bledu kopiju onoga što jeste. Nije uveče sedela na terasi, bez glasa plakala i brojala kupce u radnji preko puta da bi sačuvala zdrav razum, skrenula misli.

Nije osećala kako joj se poslednji ostaci integriteta igraju poput prašine na košavi. Kako se svet kakav je poznavala cepa na stotine delova koji se nikada više neće povezati. Kako joj telo i lice kopne, a ona postaje nemoćna da bilo šta uradi.

Zavidim joj na tom osmehu koji je sačuvala.

Zato je i posmatram ujutru. Priželjkujem da je vidim utučenu. Barem jedanput. Da mi bude lakše zbog onog u šta sam se pretvorila.

Da nekako dokažem sebi da i drugi prolaze kroz slično.

Da vidim kada će strgnuti masku i na tren pokazati da joj nije sve potaman.

Doći će i njoj taj trenutak. Ili ne?! Možda neki ljudi ne doživljavaju poraze isto. Jači su.

Ne, to nije istina. Jaka sam i ja, ali ova dekadencija mi se i dalje ogleda u svakom koraku. Kao da moram da sagorim do kraja, da se ukopam i dodirnem dno, osetim ga na koži, da bih se opet pokrenula napred.

Zavidim joj…

Kraj radnog vremena. Žurim kući, imam obavezu. Plan.

Otključavam vrata, zatvaram ih i naslanjam se na njih. Kako volim tišinu. Ovaj trenutak kada uđem u svoj dom, a ona me zagrli kao dragi prijatelj. Ogreje mi dušu. Međutim, u poslednje vreme kao da mi ostavi maleni balast na ramenima svaki put kad zagrljaj izbledi. Uši mi zagluve i nastane blago zujanje koje me prati do kraja dana. Nisam još podlegla distrakcijama poput TV-a i glasnog slušanja muzike. Prosto zato što mi ne bi uspelo. Nije da nisam probala. Čak sam i glasno pevala jedno vreme, ali glas mi je sada grublji, pluća se brzo umore. I izgubim volju.

Najbolji prijatelj mi je samoća. Upija svaku moju suzu, zebnju, daje mi inspiraciju i ne umara me. Puni me energijom.

Obaveza. Plan.

Bacam torbu pored čizama, na brzinu skidam kaput i odlazim do kupatila. Posmatram svoj odraz u ogledalu. Približavam mu se i naslanjam nos na staklo. Zagledam se u svoje oči. Gubim se u njima i mislima. Ovo su oči devojčice koja je nekada bila bezbrižna. Devojčice koja je sanjala velike snove i volela svaki cvet u dvorištu. One kojoj je deda pevao pesme dok ju je pratio do škole. One koja je volela da se uvuče kod babe i dede u noge kad je hladno, dok oni gledaju televiziju. Baba bi joj donela vreo crep koji je upravo skinula sa šporeta, uvila bi ga u ćebe i još više je ušuškala. Ta devojčica se osećala najzaštićenijom na svetu. Čak i tada je želela da nikad ne poraste. Volela je kad joj baba spremi karamel mleko da je grlo više ne boli.

Sada ne pomažu ni topli radijatori, ni mleko, ni čaj. Boli kako god okreneš. Tišina jeste lekovita, ali kada dođe posle buke. Kad tišina nastupi posle tišine, onda guši. Ima je previše, prelazi u opterećenje.

Ogledalo postaje zamagljeno. Tragovi suza se slivaju niz njega.

Kako si došla dovde? Da te sada vidi, šta bi ti rekla devojčica koja si nekad bila? Sigurno bi bila utučena i izgubljena. Pitala bi te šta ti je i gde je nestao osmeh. Gde je nestala radost što se opet budiš i imaš svet pred sobom. Ta devojčica bi ti poklonila finu, ukoričenu svesku i nekoliko olovaka u boji da možeš da pišeš dnevnik, crtaš, zapisuješ refrene pesama… Šta bi ti njoj rekla? Kako bi joj objasnila ovaj očaj na licu?

Obaveza. Plan. Ušla sam u kupatilo sa namerom. Ne želim sada da mislim o maloj meni.

Pritisla sam kažiprst na boru između obrva. Počela sam da je masiram. Ako budem dovoljno uporna, izbrisaću je. Ne želim ovako očigledni podsetnik na neuspeh i stres. Masiraću je svakog dana i uskoro će sve biti u redu. Mora da bude.

Drugi deo plana… Obratiću se svojoj dvojnici. Javiću joj se kad je vidim, zaustaviću je. Da nije nje, ne bih ni primetila šta mi se dešava sa licem, ne bih zastala i zamislila se nad svojim životom. Ne bih odlučila da je dosta. Da postoji i drugi način. Da želim da budem ona stara. Odnosno nova, ali ipak stara ja.

Te noći sam sanjala polje bulki kraj železničke stanice puno devojčica. Sve su imale isti lik. Moj lik. Svaka se osmehivala. Sem jedne. Njoj sam prišla i prstima joj prešla preko ugla usana. Da joj obrišem zabrinutost. Da joj vratim osmeh. I uspela sam. Počela je da se osmehuje, ali je onda ostatak lica počeo da se suši poput maltera, da puca kao trošni zid i raspada se. Kada su svi delići otpali, ostao je samo osmeh u uglu usana. Netaknut. Vrišteći sam se probudila.

***

Stara železnička stanica. Ovde je srećem svaki put. Eno je, ide spuštenog pogleda, a osmeh titra u uglovima usana. Krećem ka njoj. Zima je, sve je u neutralnim, ispranim tonovima, ali nešto mi privlači pogled. Nemoguće. Ubrala je bulku i zadenula je u šnalu koja joj pridržava pramen kose. Ta crvena boja pravi takav kontrast da počinje da me hvata vrtoglavica. Odakle joj? Znam da bulka i po hladnoći zadrži listove, ali cvet? Ovo je neka jeftina, veštačka kopija. Međutim, toliko sam se bulki nagledala u detinjstvu da bih mogla da se zakunem da je prava…

“Izvinite…”

Nastavlja, nije me čula. Krećem za njom i hvatam je za rame. “Izvinite, samo da Vas pitam nešto…”

Okrenula je glavu i podigla pogled. Tada sam joj videla oči. Prodorne, plave, pune života i vrcavosti. Samo me je gledala, bez reči.

“Htela sam da Vas pitam gde ste nabavili bulku u ovo doba godine?”

“O, ubrala sam je u ovom malom polju pored stanice. Hoćete da Vam pokažem? Imam vremena.”

Nisam htela da objašnjavam da sam odrasla na tom mestu. Išla sam pored nje. Nismo pričale.

Kada smo stigle do ivice polja, skamenila sam se. Na stotine krvavocrvenih bulki sa žutim čupavim venčićima u sredini cveta su preplavile polje. Pomislila sam da se možda i nisam probudila iz sinoćnjeg sna.

“K… kada je ovo procvetalo?”

“Ne razumem. One su ovde svakog dana. Odrasla sam na ovom mestu i oduvek je tako. Nisam ni znala da ne bi trebalo da ih ima zimi. Moj omiljeni cvet. Popodne svratim samo da ih gledam. Ne trčim više po ovom polju, ali uvek poželim da ih ponovo vidim. Podsećaju me na detinjstvo.”

“Ali bulke ne cvetaju zimi. Procvetaju u maju ili junu i jako brzo uvenu.”

“Čudno. Ja sam oduvek mislila da su tu stalno. Nikada se nisam zapitala zašto ne venu. Još kao dete sam ih zavolela i poverovala da su večne.”

“Poverovala… Kako ste uspeli da sačuvate osmeh?”

U deliću sekunde se smešak u uglovima njenih usana pretvorio u grč, ali se brzo pribrala i odgovorila mi. “Isto kao i bulke. Dok se drugi delovi života i duše raspadaju, osmeh ostaje. I bulke. Imam pravo da u nešto verujem, da barem nešto zadržim, zar ne?”

I tek tako se okrenula i otišla.

Drhtavim prstima sam izvukla mobilni telefon iz torbice i okrenula broj svog šefa. Objasnila sam mu da se ne osećam dobro i da ću uzeti slobodan dan. Ostala sam još par minuta da upijem prizor polja prepunog bulki. Ne sećam se kad sam prestala da primećujem i nosim jarke boje, ali sam shvatila da mi mnogo nedostaju.

Trčeći sam stigla do kuće, otključala vrata i tako u kaputu i sa torbom na ramenu odjurila u kupatilo. Pripala mi je muka i morala sam duboko da se skoncentrišem da ne povratim. Bio mi je potreban oslonac. Obuhvatila sam ogledalo obema rukama i spuštene glave, sa kosom preko lica, duboko sam disala. Kada sam uspela da se primirim, i dalje se držeći za ogledalo, pogledala sam u svoj odraz.

Za desno uvo mi je bila zadenuta bulka u punom cvatu. U uglu usana mi je titrao osmeh. Vlažnim prstima sam prešla preko kože između obrva. Ništa. Nema bore. Oči su mi sevnule nadrealnim plavetnilom i živošću kao da sam upravo primila infuziju i vratila se u život. Iz torbe su mi ispale ukoričena sveska i crvena olovka.

***

Svoju dvojnicu više nikada nisam srela.

Ponekad se ogledam i ugledam grč na usnama. Osetim ruku kako me hvata za rame, kao da me zaustavlja. Tada osoba iz ogledala ponavlja: “Poverovala… Imam pravo da bar nešto zadržim…” I osmeh počinje da mi miluje usne. Svakog popodneva obiđem bulke. I dalje su tamo, nepokolebljivo prkose godišnjem dobu, vremenskim prilikama i gaženju. U jarkocrvenom kaputu koji sam skoro kupila, pozdravim ih i protrčim veselo kroz polje. Dodirnem ih i sa pesmom mog dede u ušima nastavim da idem svojim putem. Prkosno. Kako jedino umem.

Svako kopiranje teksta bez moje saglasnosti je zabranjeno.

Za sva pitanja mozete da mi se obratite na: secondhandtherapy@yahoo.com

Advertisements

4 thoughts on “Dvojnica

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.