Dekica

Dok mi sneg pucketa pod kabastim čizmama, usporavam korak. Vraća mi se sećanje. Setim se uvek kad ovako zabeli, kad hladnoća grize poput razdražljive mačke.

Setim se da sam jedne godine upoznala Deda Mraza. Nije nosio poklone. Nije bilo irvasa. Ni crvenog odela. Zimska odeća na njemu se raspadala. Nije vikao: “Ho-ho-ho!” Nije se čak ni smejao. Nije imao razloga. Imao je bradu, da. Ne lepu, belu, već slepljenu, prljavu. I bio je okruglast, punačak, baš kao Deda Mraz. Nazvala sam ga “Dekica”.

I nije bio decembar. Bilo je proleće. Deda Mraz u proleće? Da, i meni je zato zapao za oko. I zato što se šunjao po zapuštenom dvorištu pored moje kuće. To dvorište više ne postoji. Kao ni on. Ni mene više nema tamo. Čudnom ironijom sudbine sve je zbrisano.

Kroz prozor svoje sobe posmatrala sam šta radi. Nameštao je stare kartone, spremao sebi mesto za počinak te noći. Ili možda baš tada, u podne. Izgledao je dovoljno iscrpljeno za svaku opciju.

Danima sam proveravala šta radi. Ponekad bi se u tom dvorištu skupljali alkoholičari. Nisam želela da Dekica pije. Prezirem alkohol. Kada sam se uverila da nije poročan, zgrabila sam voće sa stola i izašla. Namerno sam izabrala trenutak kad je napuštao dvorište. Napuštao napušteno.

Pružila sam mu voće. Ustuknuo je. U nekom ustaljenom poretku stvari, ja bih bila ta koja se povlači. Na sekundu sam se zapitala zašto je on taj koji zazire. A onda je pružio ruke, oprezno uzeo voće i oborio pogled. Rumenilo kakvo mu je oblilo obraze i titraje vilice viđala sam samo kod dece osramoćene do srži, spremne da zaplaču ako samo pokušaju da izgovore makar jednu reč. Nije se zahvalio. Valjda bi to bila reč-okidač.

Dubina ljudske patnje i bljesak nezauzdane ogoljenosti emocija su me ukopali u mestu. Niti sam mogla, niti želela da bilo šta kažem. Dekica je polako stavio poslednji karton na svoja kolica i tromim korakom krenuo dalje.

Nije posećivao dvorište često. Ali kad jeste, ja bih sačekala da ode da skuplja karton i krišom bih mu u kolica stavljala hranu i piće.

Onda je prestao da dolazi.

Viđala sam ga po gradu, na klupama, po haustorima. Nikada mu nisam prišla. Kad sam kod sebe imala hranu, ubacila bih mu u kolica dok ne gleda.

Zatim sam se preselila. Rodila decu. Retko sam izlazila.

Jednog dana sam izjurila do prve prodavnice. Zima je divljala, sneg cvileo pod nogama. Svež, oštar vazduh me je ošamario, osetila sam jaku vrtoglavicu. Brzo sam obavila kupovinu i u povratku me je obuzeo nagon za plakanjem. Vilica mi je zaigrala, disala sam duboko. I na klupicama pored zgrade ugledala Dekicu. Obrisala sam kap suze koja se protiv moje volje skotrljala niz obraz i uputila se ka njemu.

Nije me prepoznao. Barem sam tako mislila. Sela sam pored njega, izvadila iz kese par namirnica i pružila mu. Ćutala sam. Oko njega se širio užasan smrad. Kroz glavu mi je prošlo da bih se, u nekom ustaljenom poretku stvari, zgrčila dok ne zaboli jer ne trpim jake mirise. Ali ništa ovde nije bilo ustaljeno. Dekica je, sem razornog vonja, oko sebe pleo koprenu spokoja. Oko glave mu je lebdeo oreol mira.

Sâm je počeo da priča o ocu. O zlostavljanju u detinjstvu zbog kojeg je pobegao mlad. Nisam uspela da razaberem svaku reč i povežem deliće slagalice. Samo sam želela da slušam. Ljudi su prolazili, zagledali me. U nekom ustaljenom poretku stvari, pokušala bih da pobegnem i sakrijem se. Potrudila se da ne navučem osudu i zle jezike na sebe.

Nismo se gledali u oči. On je, kao i prvi put, prikovao pogled za zemlju, kao da ga je bio stid da me gleda. Kroz glavu su mi prolazile slike dečaka koji želi ljubav. Prihvatanje. Toplu reč. Dečaka kojeg nisu uspeli ni da nauče da brine o sebi. Zamišljala sam mlado srce puno poleta i prerano okrvavljeno kako kreće u život kao kad neiskusno čeljade bosim stopalom zagazi u sneg. Ne zna da će boleti, pomodreti, promrznuti. Ali ako je to jedini način da se spase dugogodišnjeg kuluka, taj iskorak nije toliko hladan. Možda čak i ogreje. Možda ne može da zaboli kao ono što ostavlja za sobom.

Zahvalila sam mu se na razgovoru, nasmešila i tada je podigao pogled. Do dana današnjeg nisam dobila topliji osmeh. Jedino sa čime mogu da ga uporedim je osmeh majke detetu koje ispraća puna ljubavi, strepnje i vere u Boga.

Tada sam poslednji put videla Dekicu. Prošle su godine i kad sneg zaškripi u koraku, setim se. Sigurna sam da se nalazi na boljem mestu. Tamo gde je otišao je toplo, uvek ima hrane, spava u mekoj postelji od snova, smeh odzvanja hodnicima duše i ruke roditeljske ga vode na sigurno. U večnost.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.