Šta raditi kada vam potreba da udovoljite drugima uništava život

Ovo je članak koji je prvobitno objavljen na sajtu tinybuddha.com. Uz dozvolu dr Ilene S. Cohen, autorke teksta, objavljujem prevod istog na svom blogu.

This article was first published on tinybuddha.com: What to Do When Your Need to Please Is Ruining Your Life (by Ilene S. Cohen)

Link do verzije na engleskom je sledeći: https://tinybuddha.com/blog/need-please-ruining-life/?fbclid=IwAR3DghyZPDKE3UtQ1-Kgt6TZDrm1qiyI2jJwQ9IfV34_Tj-pW5VJOH0nvGU

“Mi smo zatočenici sopstvenih identiteta, živimo u zatvoru koji smo sami stvorili.” ~Theodore Bagwell

Da li ste ikada pomislili da morate da uradite šta je neko drugi rekao i da vas, u suprotnom, neće voleti?

Da li ste se osećali sebično što želite da svoje potrebe stavite na prvo mesto? Ili ste osećali grižu savesti što postavljate granice ljudima do kojih vam je stalo?

Da li ste naučili da čak i kad udovoljavate tuđim željama i hirovima, oni i dalje nisu srećni, a niste ni vi?

Dobrodošli u obmanu zvanu “udovoljavanje drugima”. Dobrodošli u priču mog života.

Nema veće tragedije od toga da si živ, a da ništa ne osećaš jer si otupeo, ravnodušan i bez emocija. Kod mene je to godinama bio slučaj: pokazivala sam znake života, ali nikada nisam istinski živela. Sve zato što sam imala jaku želju da celu sebe dam i otplatim svetu dug za sve što mi je dato.

Vidite, živela sam američki san. Dato mi je mnogo blagoslova i trebalo je da budem srećna. Ali nisam osećala ništa – pogotovo ne sreću.

Trebalo mi je vremena da utvrdim koji to deo nedostaje i sprečava me da zaista iskusim život: nisam živela onako kako sam stvarno želela. Ja sam živela da udovoljim drugima, da ih usrećim i da poštujem pravila koja nameće društvo.

Mislila sam da radim ispravnu stvar; zaista sam razmišljala da će mi “na kraju, čitavo ovo nesebično davanje na tacni doneti sreću koju zaslužujem”. Ali to se nikada nije desilo. Činilo se da što više radim, sve se manje osećam ispunjeno.

Postala sam osoba koja udovoljava drugima zahvaljujući iskustvu iz detinjstva. Iako sam bila zahvalna za sve što mi je pruženo, takođe sam bila svesna i da sam rođena u teškim porodičnim uslovima. Moj način da izađem na kraj sa tim je bio da udovoljim drugima.

Kao i većina dece, samo sam želela pažnju i odobravanje roditelja. Ali u našem domaćinstvu, pohvala je bila retka, a moji roditelji su uvek bili spremni da upute kritiku. Vrlo brzo sam postala svesna kako moje ponašanje utiče na njih, pa sam počela da se ponašam tako da dobijem odobravanje, a sa druge strane sam potiskivala prava osećanja da bih izbegla kaznu.

Nisam želela da me kritikuju ili grde pred drugima, te sam postala dete, tinejdžer i odrasla osoba iz snova mojih roditelja. I dalje su mi ponekad nalazili zamerke – što me je povređivalo – ali sam ipak na kraju radila sve što sam mogla da se iskupim.

Zamka u koju sam upala postala je još veća kada su mi se roditelji razveli. Pokušavala sam da im se oboma dodvorim tako što sam sebe ubacivala u njihove razmirice i štitila braću i sestre od njihovog besa. Postala sam posrednik između roditelja i takva vrsta komunikacije se razvila u duboku depresiju za koju niko sem mene nije znao. Dosta sam smršala, počela da dobijam slabe ocene u školi i više nisam uživala u aktivnostima koje su mi nekad pružale zadovoljstvo. Ali hrabro i da mi se ništa ne vidi na licu, koračala sam napred i hvatala se u koštac sa onim sa čime nisam htela da se bore braća i sestre. Ubedila sam sebe da je to moja dužnost kao ćerke i radila tako da bih izbegla kritiku. Odrastajući u takvim uslovima, počela sam da verujem da sam ja odgovorna za to kako se drugi osećaju. Naučila sam da oblikujem svoju ličnost na osnovu onoga što drugi žele od mene ili im je potrebno, umesto da budem autentična i ispoštujem ono što zaista osećam.

Zbog često preterane reakcije mojih roditelja na određene situacije, verovala sam da je potrebno da se promenim; ali istina je da je njihova reakcija bila njihova odgovornost.

Ovakve ljude zovemo onima koji udovoljavaju, otiračima ili željnima odobravanja. Opisujemo ih kao nesebične. Oni retko kažu NE, izuzetno su odgovorni, provode većinu vremena radeći nešto za druge i generalno se vode kao najbolja vrsta ljudi.

Na površini, može delovati da je udovoljavanje drugima ispravna stvar; ali vremenom, taj identitet skrha i savlada osobu i čitavo udovoljavanje se pretvori u nezdrav obrazac ponašanja koji na kraju nikoga ne učini srećnim.

Vaš identitet

Nekada sam sebe opisivala i predstavljala kao dobru, finu i nesebičnu osobu koja uvek ugađa drugima.

Kada bih sebi dodelila određene osobine ličnosti, to bi diktiralo kako se ponašam i navodilo me da verujem da treba da se postavim na određeni način da bih ispoštovala društvene norme koje kazuju kako to treba da se ponaša dobra i fina osoba.

Čak i kada moja dela nisu bila u skladu sa tim šta stvarno želim u životu, ipak sam ugađala drugima. Trudila sam se svim silama da nekome ne delujem kao sebična, kao da neću da se prilagodim i pomognem ili kao neko ko je nezgodan, i po svaku cenu sam izbegavala sukobe.

Prekinula sam sa takvim ponašanjem kada sam shvatila da je biti dobra osoba mnogo složenije od prostog ispunjavanja tuđih potreba sve vreme.

Kada sam shvatila da konstantno davanje nije baš toliko divno kao što sam mislila i da moje ponašanje uopšte ne dolazi od nečeg lepog već od osećaja krivice i nedovoljnosti, odlučila sam da prestanem sa udovoljavanjem drugima i počnem da živim po svojim pravilima.

Tada sam počela da se razvijam iz nesebične u onu koja stavlja sebe na prvo mesto. Tada sam razbila identitet one koja udovoljava drugima i ponovo izgradila svoj život. Odlučila sam da je živeti sopstveni život važnije od toga da dobijem odobravanje svojih roditelja.

Ako vam potreba da udovoljite drugima uništava život, evo nekoliko predloga kako da istrajete u promeni iz nesebične u osobu koja vrednuje sebe.

1. Shvatite da su drugi ljudi odgovorni za sebe.

To što sam udovoljavala drugima dozvoljavalo mi je da previdim jednu bitnu činjenicu: drugi ljudi su odgovorni za sebe i svoje probleme.

U nekom trenutku sam počela da verujem da su tuđi problemi moji. Mislila sam da je moja obaveza da se oni osećaju bolje. Jako dugo sam u životu izigravala spasitelja i čuvara; sve što sam dobila je bio opterećujući osećaj obaveze i odgovornosti i parališuća anksioznost.

Važno je da zapamtite da niste odgovorni za to kako se drugi osećaju ili šta rade. Ako pokušavate da udovoljite ljudima jer se bojite njihove reakcije, to vam je znak da je vreme za promenu.

Vidite, kada preuzmete tuđu odgovornost, njima dajete dozvolu da nastave da se ponašaju neodgovorno; dopuštate i pospešujete njihove nezdrave obrasce ponašanja.

Sledeći put kad vam dođe da preuzmete nešto tuđe na sebe, zapitajte se: Da li me preuzimanje odgovornosti umesto ove osobe zaista čini dobrom osobom? Da li je zaista lepo sprečavati ljude u tome da preuzmu vođstvo nad svojim životom?

Verovatno ćete saznati da je odgovor na to NE, a onda možete da smislite kako da pružite podršku, a da na sebe ne preuzimate sve.

2. Prestanite da održavate mir.

Često sam se pitala zašto sam okružena sebičnim ljudima; sa moje tačke gledišta, svi drugi su bili problem. Ali na putu otkrivanja sebe, shvatila sam da nisu oni bili problem; ja sam bila.

Pokušavajući da održim mir u svojim odnosima, uvek bih previdela načine na koji su me ljudi iskorišćavali. Ignorisala sam njihove uvrnute prioritete jer sam mislila da stalno moram da budem fina.

Važno je imati na umu da je ponekad onaj bolji, lepši izbor u stvari isti onaj koji izaziva nelagodu i anksioznost. Istinsko lepo ponašanje traži granice i da se ponekad kaže NE.

Neki ljudi će zbog toga biti uznemireni ili će imati napad besa kao dvogodišnjaci, ali je cena koju ćete platiti ako ignorišete svoje granice mnogo veća. Zato prestanite da mislite da je održavati mir bolje za vaš odnos. Istina je da je mnogo bolje biti iskren i direktan.

3. Upoznajte se sa posledicama koje nosi želja za odobravanjem.

Živeti život u strahu od kritike i odbacivanja uopšte nije život. Konstantno cenzurisanje sebe ne dozvoljava vam da vidite koju slobodu izbora zaista imate. Kada stalno tražite odobravanje, tu nema razvoja.

Moja težnja za odobravanjem imala je korene u verovanju da moje mentalno zdravlje zavisi od toga da li se nekome dopadam; ako se ne dopadam ljudima, ne osećam se vrednom. Posledica toga je bila da je moja lična vrednost u potpunosti zavisila od toga šta drugi misle o meni. Svaka kritika je vodila do toga da se osećam užasno u vezi sa sobom, pa sam to izbegavala tako što sam se ponašala kako treba da bih dobila odobravanje.

Konačno sam napustila taj obrazac ponašanja time što sam počela više da vrednujem to da dobijam odobravanje od same sebe. Time što sam radila na tome da saznam ko sam i šta ja vrednujem, uspela sam da ojačam osećaj sopstva. Kada znate ko ste i prihvatite sebe, kritika od strane drugih uopšte vas neće doticati preterano.

4. Okrenite se ka sebi.

Ako udovoljavate drugima, verovatno mislite da je sebično svoje potrebe staviti na prvo mesto. Kada jednom izmenite predstavu o tome šta znači biti dobra osoba, videćete da nije sebično, već neophodno da se okrenete sebi i sebe stavite na prvo mesto.

Veći deo moje želje za promenom došao je kad sam shvatila da ako ne počnem da vrednujem sebe, moji odnosi će trpeti. Iako deluje nelogično, kada su vam sopstvene potrebe priorotet, to je u stvari bolje po druge jer vam jača odnos.

Zato to nije sebično. To znači prepoznati svoju vrednost kao osobe. Kada to radite, i drugi počinju da vide koliko vredite, a odnosi počinju da se menjaju.

Za kraj

Putovanje do okretanja ka sebi uključuje dosta isprobavanja i pogrešaka. Pravićete greške, menjaćete ponašanje i afirmisati svoje odluke.

Počela sam da se zaista osećam srećnom i živom kada sam počela da upoznajem sebe, da govorim NE i kada sam postavila granice u odnosima. Nije bilo lako. Morala sam da se naviknem na kritike i razočaranje. Morala sam da ojačam. Međutim, bez oklevanja mogu da kažem da je vredelo. Znam da će i kod vas vredeti.

Treba da živite život onako želite. Niko ne sme da ima toliku moć nad vama da vam diktira kako treba da živite. Što više budete upoznavali sebe i što hrabrije budete živeli po svojim pravilima, bolje ćete se osećati u vezi sa sobom.

Ja više ne donosim odluke iz straha i više nisam ogorčena. Sada za druge radim nešto zato što želim, a ne zato što imam osećaj krivice. Više mi nisu potrebni drugi da bih se osetila vrednom; ja sebi pružam taj osećaj vrednosti tako što znam ko sam i to prihvatam.

Dosta će vam pomoći da se oslobodite predstave o tome da ljude treba spašavati i da je to vaša obaveza. Istina je da niste odgovorni ni za čija osećanja sem za sopstvena.

Ne možete biti srećni i zdravi ako ste istovremeno prezauzeti upravljanjem i svojim i tuđim osećanjima. Zapamtite da ljudi mogu da brinu sami o sebi. To će i vama dati prostora da se pobrinete za sebe.

Advertisements

Dekica

Dok mi sneg pucketa pod kabastim čizmama, usporavam korak. Vraća mi se sećanje. Setim se uvek kad ovako zabeli, kad hladnoća grize poput razdražljive mačke.

Setim se da sam jedne godine upoznala Deda Mraza. Nije nosio poklone. Nije bilo irvasa. Ni crvenog odela. Zimska odeća na njemu se raspadala. Nije vikao: “Ho-ho-ho!” Nije se čak ni smejao. Nije imao razloga. Imao je bradu, da. Ne lepu, belu, već slepljenu, prljavu. I bio je okruglast, punačak, baš kao Deda Mraz. Nazvala sam ga “Dekica”.

I nije bio decembar. Bilo je proleće. Deda Mraz u proleće? Da, i meni je zato zapao za oko. I zato što se šunjao po zapuštenom dvorištu pored moje kuće. To dvorište više ne postoji. Kao ni on. Ni mene više nema tamo. Čudnom ironijom sudbine sve je zbrisano.

Kroz prozor svoje sobe posmatrala sam šta radi. Nameštao je stare kartone, spremao sebi mesto za počinak te noći. Ili možda baš tada, u podne. Izgledao je dovoljno iscrpljeno za svaku opciju.

Danima sam proveravala šta radi. Ponekad bi se u tom dvorištu skupljali alkoholičari. Nisam želela da Dekica pije. Prezirem alkohol. Kada sam se uverila da nije poročan, zgrabila sam voće sa stola i izašla. Namerno sam izabrala trenutak kad je napuštao dvorište. Napuštao napušteno.

Pružila sam mu voće. Ustuknuo je. U nekom ustaljenom poretku stvari, ja bih bila ta koja se povlači. Na sekundu sam se zapitala zašto je on taj koji zazire. A onda je pružio ruke, oprezno uzeo voće i oborio pogled. Rumenilo kakvo mu je oblilo obraze i titraje vilice viđala sam samo kod dece osramoćene do srži, spremne da zaplaču ako samo pokušaju da izgovore makar jednu reč. Nije se zahvalio. Valjda bi to bila reč-okidač.

Dubina ljudske patnje i bljesak nezauzdane ogoljenosti emocija su me ukopali u mestu. Niti sam mogla, niti želela da bilo šta kažem. Dekica je polako stavio poslednji karton na svoja kolica i tromim korakom krenuo dalje.

Nije posećivao dvorište često. Ali kad jeste, ja bih sačekala da ode da skuplja karton i krišom bih mu u kolica stavljala hranu i piće.

Onda je prestao da dolazi.

Viđala sam ga po gradu, na klupama, po haustorima. Nikada mu nisam prišla. Kad sam kod sebe imala hranu, ubacila bih mu u kolica dok ne gleda.

Zatim sam se preselila. Rodila decu. Retko sam izlazila.

Jednog dana sam izjurila do prve prodavnice. Zima je divljala, sneg cvileo pod nogama. Svež, oštar vazduh me je ošamario, osetila sam jaku vrtoglavicu. Brzo sam obavila kupovinu i u povratku me je obuzeo nagon za plakanjem. Vilica mi je zaigrala, disala sam duboko. I na klupicama pored zgrade ugledala Dekicu. Obrisala sam kap suze koja se protiv moje volje skotrljala niz obraz i uputila se ka njemu.

Nije me prepoznao. Barem sam tako mislila. Sela sam pored njega, izvadila iz kese par namirnica i pružila mu. Ćutala sam. Oko njega se širio užasan smrad. Kroz glavu mi je prošlo da bih se, u nekom ustaljenom poretku stvari, zgrčila dok ne zaboli jer ne trpim jake mirise. Ali ništa ovde nije bilo ustaljeno. Dekica je, sem razornog vonja, oko sebe pleo koprenu spokoja. Oko glave mu je lebdeo oreol mira.

Sâm je počeo da priča o ocu. O zlostavljanju u detinjstvu zbog kojeg je pobegao mlad. Nisam uspela da razaberem svaku reč i povežem deliće slagalice. Samo sam želela da slušam. Ljudi su prolazili, zagledali me. U nekom ustaljenom poretku stvari, pokušala bih da pobegnem i sakrijem se. Potrudila se da ne navučem osudu i zle jezike na sebe.

Nismo se gledali u oči. On je, kao i prvi put, prikovao pogled za zemlju, kao da ga je bio stid da me gleda. Kroz glavu su mi prolazile slike dečaka koji želi ljubav. Prihvatanje. Toplu reč. Dečaka kojeg nisu uspeli ni da nauče da brine o sebi. Zamišljala sam mlado srce puno poleta i prerano okrvavljeno kako kreće u život kao kad neiskusno čeljade bosim stopalom zagazi u sneg. Ne zna da će boleti, pomodreti, promrznuti. Ali ako je to jedini način da se spase dugogodišnjeg kuluka, taj iskorak nije toliko hladan. Možda čak i ogreje. Možda ne može da zaboli kao ono što ostavlja za sobom.

Zahvalila sam mu se na razgovoru, nasmešila i tada je podigao pogled. Do dana današnjeg nisam dobila topliji osmeh. Jedino sa čime mogu da ga uporedim je osmeh majke detetu koje ispraća puna ljubavi, strepnje i vere u Boga.

Tada sam poslednji put videla Dekicu. Prošle su godine i kad sneg zaškripi u koraku, setim se. Sigurna sam da se nalazi na boljem mestu. Tamo gde je otišao je toplo, uvek ima hrane, spava u mekoj postelji od snova, smeh odzvanja hodnicima duše i ruke roditeljske ga vode na sigurno. U večnost.

One…

Oduvek su me fascinirale žene koje zabole uvo za to šta je društveno prihvatljivo ili lepo većini. One žene koje su zadovoljne sobom. Koje znaju da uživaju u svakom danu. Koje i kada sede kod kuće, peru sudove i ljušte krompir, odlično se provode. Kojima je bitno da su sebi lepe. Koje ne pokleknu pod pritiskom okoline da treba da budu majke, super žene, odlične kuvarice i kurve u krevetu: osim ako to same nisu odabrale. One koje imaju nešto divlje u sebi, onaj delić koji ne može da se pripitomi… i što ih više ograničavaš, gušiš konvencionalnostima i pričaš im kako treba da žive, šta da osećaju, sve više im ulivaš snagu da nastave po svome. Jer one nisu rođene da budu pripitomljene, da slepo prate modu ili muškarca kojeg su izabrale, nisu ovde da bi živele zbog drugih.
One daju sve od sebe, ali onako kako umeju i koliko umeju.
One su tu da slušaju svoj glas.

Idi…

Da bi se vratila, prvo moraš da odeš.

Koračaćeš bez prestanka, stići ćeš na mnoga mesta. Neka će ti prijati, većina neće. Kakva god da su, udaljiće te od tvoje suštine. Zalutaćeš, obeshrabrićeš se, postaćeš očajna.

Krenućeš nazad, ali put neće biti posut mrvicama koje bi ti pokazale u kom pravcu da ideš. Povratak će biti bolan, težak, otrežnjujući naposletku.

Na putu ćeš shvatiti da si srela sve od čega si bežala. Jedan po jedan strah. Sebe. Da, onu sebe od koje si tako uspešno zamakla za ugao.

Probaćeš da klisneš, ali put vodi isključivo pravo. Niti jednog skretanja na vidiku.

Posle čitave večnosti, vratićeš se odakle si krenula. Svojoj suštini. Možda ti se ne dopadne, ali tvoja je. Drugu nemaš. I onda ćeš doživeti najlepši osećaj na svetu: prihvatanje.

Zato idi… Da bi se vratila, moraš, moraš prvo da odeš.

Ne mogu, nisam više mlada i zgodna

Malopre u prodavnici odsutno razmičem ofingere, razgledam garderobu, došla sam malo da proluftiram glavu. Iz polusna na nogama u realnost me vraćaju dve žene koje glasno pričaju pored mene.

“Meni se sviđa kako ti stoji taj kaput. Uzmi ga.”

“Ma neću. Nismo mi više mlade i zgodne pa da se ovako oblačimo.”

Okrenem se, a ona se ogleda u ogledalu i vidi joj se na licu da joj se kaput dopada. Žena otprilike 50 godina, izgleda normalno, kaput isto tako. Crn, elegantan, ma sve regularno.

Ujedem se za jezik da ne prokomentarišem jer sam umorna i napeta i znam da će komentar da mi bude previše oštar i ubitačan. Omašiću poentu jer ću se previše emotivno uneti.

Krećem kući i razmišljam se.

Žene moje drage… Ko vam je usadio u glavu sva ta uverenja o tome kako treba da izgledate u određenom starosnom dobu, koji kroj i boju treba da nosite? Ko vam je dao instrument za merenje mladosti i zgodnoće? Ko vas je naučio da koristite brojke, a možda matematiku nikada i niste volele, da biste pravile proračun o tome koji broj ide uz koji komad odeće? Pogotovo ako vam se taj komad dopada i lepo vam stoji?

Zar da dođete u divne, zrele godine, a da i dalje ne udovoljite sebi jer niste dovoljno mlade, dovoljno pametne, dovoljno zgodne, dovoljno bogate, dovoljno štaveć? Po čijim to kriterijumima? Jer same ih niste izmislile, sigurno.

Koji je to trenutak kad žene postaju dovoljno DOBRE da urade nešto za svoju dušu?

Ili čekate da vam pukne film, razbolite se, poudajete ćerke i oženite sinove, pa da onda malo sebi date oduška?

Šta tačno čekate?

Molim vas samo da obratite pažnju: to što mislite, a onda i govorite o sebi i svom telu slušaju vaša deca. Vaše ćerke. Ako ćerka sluša majku koja stalno o svom telu govori sa nipodaštavanjem i nezadovoljstvom, ako stalno mora da se drži neka dijeta jer niste dovoljno mršave, zgodne i bogtepitašta, džabe se trudite da je vaspitavate kao samouverenu. Svojim primerom ćerkama pokazujete da telo mora da ispuni neke norme da bi bilo pohvaljeno i prihvaćeno. A postoje standardi kojima telo možda nikada neće dorasti. Samo se podsećajte redovno da te standarde i norme niste same postavile. Negde ste ih usput pokupile, neko vam ih je ispričao i vi ste ih prihvatile, čule ste ili videle na TV-u ili Internetu šta tamo neko govori o tome kakvo telo je lepo, seksi i poželjno. I koja boja se nosi ove sezone.

Prestanite da se ponašate kao da ćete živeti 300 godina.

To telo vas služi čak i kada niste sjajni prema njemu.

Ponavljam kao papagaj, ali nastaviću to da radim za žene koje su rađale: ako svoj život sada, sa decom, ne možete nikako da uporedite sa životom pre dece, jer dodirnih tačaka nema, zašto poredite svoje telo kakvo je sada sa onim kakvo ste nekada imale? Budite iskrene prema sebi: kome želite da budete “idealne”? Ko ima vajde od vašeg fantastičnog, zategnutog tela bez strija i ožiljaka koje ste nekada imale? Vi? Vaša deca? Ne bih rekla.

Umesto što hitate da brzo posle porođaja dovedete telo u formu, opustite se malo. Uživajte u deci i tom telu koje je obavilo lavovski deo posla. Uživajte u svojoj novoj ulozi koja vas sada oslobađa te trke za prividnim savršenstvom.

I da me neko pogrešno ne shvati. Briga o telu, izbalansirana i redovna ishrana, vežbanje, sve je to potrebno i poželjno. Samo ne dozvolite da vam ono drugo što je potpuno bespotrebno vlada životom i odlukama.

Obucite ono u čemu vam je prijatno. Odaberite boju koja vas je privukla. Pink? A imate 60 godina? Što da ne? Kratka suknja, a nije vam 20 ljeta? Koga briga! Štikla od 20 cm? Naravno! Patike svakog dana? Odlično! Samo udovoljite sebi!

Ako Kim Kardašijan može da napravi onako nakaradnu guzicu i ubedi sebe i svet da je seksi, da je žene kao slepice prate misleći da je to kul, mislim da je krajnje vreme da i ostale žene puste mašti na volju i sa svojim telom i garderobom rade onako kako žele i osećaju. Bez obzira na tuđe komentare i parametre.

18 omiljenih epizoda “Zone sumraka” / My 18 favorite Twilight Zone episodes (from the original series)

“Zona sumraka”. Kultna američka serija koja je prvi put emitovana 02. oktobra 1959.

Čuveni Rod Serling, tvorac ovog remek dela, čudo od čoveka, daleko ispred svog vremena.

Zašto “Zona sumraka”? Onima koji su je pratili, objašnjenje nije potrebno. Onima koji nisu, evo zašto…

Zato što se prikazivala u vreme kada sam bila dete. Podseća me na bezbrižno doba.

Zato što ne možeš da ostaneš ravnodušan.

Zato što sam kao dete mrzela Fredija Krugera i “Leptiricu” i sve horor filmove, krila se ispod stola od straha, a “Zonu sumraka” sam redovno pratila.

Zato što epizode nisu duge.

Zato što se običan čovek nađe u neobičnoj situaciji.

Zato što obrađuje teme kao što su paralelni svet, greh, kajanje, strahovi, tajne, identitet.

Zato što nije u boji.

Uvodna špica, muzika…

Zato što i dan danas pogledam po nekoliko epizoda kad god imam vremena. Nikad mi neće dosaditi, a ja sam neko ko filmove retko kad gleda dva puta, a što se tiče knjiga, pa… samo Kinga mogu da svarim više od jedanput (i to u posebnim prilikama).

Spisak koji sledi nije sastavljen po stepenu dopadljivosti. Ne sadrži opise jer to može da se pronađe na Internetu, već samo kratko objašnjenje zašto baš pomenuta epizoda.

U svakom slučaju preporučujem svih 5 sezona, uveče kad svi zaspe, sa slušalicama na ušima. Nećete se pokajati.

1. Living Doll (sezona 5 / epizoda 6)

Zato što je lutka koja priča jednostavno uvrnuti izum. Nadam se da vam se nikada u gluvo doba noći nije sama uključila neka igračka i počela da svira ili govori. Posle ove epizode vam to nimalo neće biti simpatično 😉

2. Number 12 Looks Just Like You (sezona 5 / epizoda 17)

Zato što je veliki pritisak pokušavati da budeš kao svi ostali i zato što moraš da platiš cenu ako to ne želiš.

3. Spur of the Moment (sezona 5 / epizoda 21)

Zato što jedna greška u mladosti može da ti zauvek uništi život.

4. Queen of the Nile (sezona 5 / epizoda 23)

Zato što je opasno biti radoznao po svaku cenu.

5. The Masks (sezona 5 / epizoda 25)

Zato što je šteta što ono najgore u nama ne može da nam se ocrta na licu.

6. Come Wander With Me (sezona 5 / epizoda 34)

Zato što će vam njen glas, kao i pesma, zauvek odzvanjati u ušima, čak i kad zaboravite o čemu se u epizodi radilo.

7. Jess-Belle (sezona 4 / epizoda 7)

Zato što te osveta i pokušaji da povratiš izgubljenu ljubav nekad mogu odvesti u krajnost sa tragičnim posledicama.

8. It’s a Good Life (sezona 3 / epizoda 8)

Zato što je strašno plašiti se svog deteta i morati da mu ispunjavaš svaku želju.

9. The Dummy (sezona 3 / epizoda 33)

Zato što su trbuhozborci, a posebno njihove lutke, meni oduvek uvrnuti.

10. Eye of the Beholder (sezona 2 / epizoda 6)

Zato što društvo diktira šta je lepo i prihvatljivo.

11. Nick of Time (sezona 2 / epizoda 7)

Zato što smo svi ponekad sujeverni i nisam sigurna da ne bismo upali u istu zamku kao i bračni par iz ove epizode. I zato što je William Shatner bio taaaaako zgodan kad je bio mlad.

12. Twenty-Two (sezona 2 / epizoda 17)

Zato što su snovi koji se ponavljaju horor sami po sebi, bez obzira na sadržaj.

13. Nightmare as a Child (sezona 1 / epizoda 29)

Zato što se prošlost ponekad vrati i natera da se suočiš sa njom.

14. Walking Distance (sezona 1 / epizoda 5

Zato što je nostalgija slatko-gorka. Ako često poželite da se vratite u detinjstvo, na mesto gde ste odrasli, spremite maramice i odgledajte ovu epizodu.

15. Time Enough At Last (sezona 1 / epizoda 8)

Zato što konačno imati vremena i biti ostavljen na miru divno zvuči… u teoriji.

16. The Hitch-Hiker (sezona 1 / epizoda 16)

Zato što je dovoljno strašno da sama voziš na duže relacije, a još  kada se pored puta iznova pojavljuje isti čovek koji stopira…

17. Mirror Image (sezona 1 / epizoda 21)

Zato što je skoro ponoć, a ona čeka na autobuskoj stanici. Idealna atmosfera za sudar dva sveta.

18. The After Hours (sezona 1 / epizoda 34)

Zato što više nikada nećete isto gledati na lutke iz izloga.

Da, sve ovo bi mnogo lepše izgledalo propraćeno fotografijama, ali pošto postoji nešto što se zove kršenje autorskih prava, ništa od fotki, samo tekst 😉 Bolje se bacite na seriju. :p

Bonus! Pesma iz epizode “Come Wander With Me”, pevam JA! Ovo je prvi put da javno objavljujem svoje pevušenje 😛

https://drive.google.com/file/d/12XiEiIAMK6-8dgzM2SL5c9AEfF0CbHsH/view?usp=sharing

Dvojnica

Vidim je svakog jutra. Dok se promrzla provlačim kroz reku ljudi koji žure na posao, ona je uvek tu. Prođe tik pored mene. Pognute glave odlučno korača ka svojoj destinaciji. Tako je već tri meseca.

Prvih nekoliko dana sam pokušavala da shvatim šta mi je privuklo pažnju kod nje. Visoka je, da, ali nije to. Vitka, u redu, ima odličnu figuru. Duga crvena kosa, simpatične pegice rasute po nosu, ponosno držanje. Jarkocrveni kaput. Iako ne diže glavu, vidim da joj osmeh titra u uglu usana. Ovo je zadovoljna žena. Zadovoljstvo samim tim što je živa i diše izbija iz svake njene pore. Podseća me na nekog koga sam davno poznavala…

“Zdravo, Džejn.” To je Nikolas, moj kolega. Sretnemo se svakog jutra na pola puta i nastavljamo zajedno do kancelarije. “Jesi li videla ovu ženu sa kojom smo se mimoišli? Pljunuta ti! Jesi li sigurna da nemaš sestru bliznakinju?”

I tada mi je sinulo. Ona liči na mene! Preslikana! Jedino što se ja ne smeškam. Naprotiv, juče sam u ogledalu uočila tragove one gadne vertikalne bore između obrva. Uh, kako mrzim da je vidim. To mi je oduvek izgledalo kao crta napetih žena, onih ogorčenih, nikada zadovoljnih. Usadi se ta bora i ne možeš joj ništa. Koliko god da si lepa, da ti koža sjaji, ta danga poništi sve pozitivno. I kad se smeješ, izgledaš namršteno. Mislila sam da joj nisam sklona. Uglavnom je žene ranije dobiju, čak i pre tridesete. Ali eto je, polako se usađuje kao žig. Nekoliko poslednjih godina uzimaju danak.

“…sam joj se javio, ali mi nije uzvratila. Tek kad je podigla pogled, shvatio sam da nisi ti.”

“Ko? O čemu pričaš, Nikolase?”

“Baš si skoncentrisana od jutros. O tvojoj dvojnici.”

“Aha.”

“Znaš kako sam shvatio da nisi ti? Iako su vam crte lica skoro identične?”

“Imam osećaj da ćeš mi sada reći.”

“Ona se smeje.”

“Duhovito. Hvala. To mi je omiljena vrsta motivacije na početku dana.”

“Ne, stvarno, Džejn. Ti i ja nikada nismo bili bliski, nismo prijateljski delili tajne i sumnje. I zato mi je neprijatno što sam ovo rekao, ali je jače od mene. Ti više nisi ista. Čak ti se i lik menja. Šta se dešava?”

“Ne bih o tome. Kao što si rekao, nikada nismo bili bliski. Zašto menjati ono što funkcioniše?”

Razgovor je utihnuo i ćutke smo ušetali u zgradu.

Prvo sam otišla do toaleta da utvrdim da je bora još tu. Smeškala mi se iz ogledala koje nije najsrećnije očišćeno prethodne večeri.

Pokupila sam kafu iz kantine i uputila se za svoj sto. U meni je počela da se rađa nova emocija: zavist. Vrelina koju nikada do tada nisam osetila, čak i kada sam u kontaktu sa ljudima koji su mnogo uspešniji, lepši i srećniji od mene. Uvek sam bila ponosna na sebe što ne poznajem tu guju od osećaja. Izgleda da je sada rešila da mi naplati za sve godine blaženog neznanja jer mi je kroz čitavo telo prolazila jeza. Hladnoća mi se uvlačila u kosti. Utrobu. Srce.

Zavidim toj ženi. Svojoj dvojnici. Zavidim osobi kojoj ne znam ni ime. Zavidim joj iako ne znam ni da li ima dovoljno novca da nešto pošteno pojede danas. Zavidim joj na načinu na koji hoda. Na dostojanstvu. Na kosi koja nije izgubila sjaj. Na osmehu koji život nije uspeo da joj izbriše. Zavidim joj jer je sigurno srećna. Zna kako da se zauzme za sebe. Nije dozvolila da sebe uvali u nevolje za koje mora papreno da plaća. Zavidim joj jer verovatno nije srljala i ubrzavala odluke za malo pažnje i odobravanja. Zavidim joj jer je garant znala da postavi granice i stavi tačku kad joj je vreme. Nije pravila zarez. Nije dozvolila da neko iz nje izvuče ono najgore. Nije dopustila da prestane da veruje u dobro. Nije od sebe napravila farsu i bledu kopiju onoga što jeste. Nije uveče sedela na terasi, bez glasa plakala i brojala kupce u radnji preko puta da bi sačuvala zdrav razum, skrenula misli.

Nije osećala kako joj se poslednji ostaci integriteta igraju poput prašine na košavi. Kako se svet kakav je poznavala cepa na stotine delova koji se nikada više neće povezati. Kako joj telo i lice kopne, a ona postaje nemoćna da bilo šta uradi.

Zavidim joj na tom osmehu koji je sačuvala.

Zato je i posmatram ujutru. Priželjkujem da je vidim utučenu. Barem jedanput. Da mi bude lakše zbog onog u šta sam se pretvorila.

Da nekako dokažem sebi da i drugi prolaze kroz slično.

Da vidim kada će strgnuti masku i na tren pokazati da joj nije sve potaman.

Doći će i njoj taj trenutak. Ili ne?! Možda neki ljudi ne doživljavaju poraze isto. Jači su.

Ne, to nije istina. Jaka sam i ja, ali ova dekadencija mi se i dalje ogleda u svakom koraku. Kao da moram da sagorim do kraja, da se ukopam i dodirnem dno, osetim ga na koži, da bih se opet pokrenula napred.

Zavidim joj…

Kraj radnog vremena. Žurim kući, imam obavezu. Plan.

Otključavam vrata, zatvaram ih i naslanjam se na njih. Kako volim tišinu. Ovaj trenutak kada uđem u svoj dom, a ona me zagrli kao dragi prijatelj. Ogreje mi dušu. Međutim, u poslednje vreme kao da mi ostavi maleni balast na ramenima svaki put kad zagrljaj izbledi. Uši mi zagluve i nastane blago zujanje koje me prati do kraja dana. Nisam još podlegla distrakcijama poput TV-a i glasnog slušanja muzike. Prosto zato što mi ne bi uspelo. Nije da nisam probala. Čak sam i glasno pevala jedno vreme, ali glas mi je sada grublji, pluća se brzo umore. I izgubim volju.

Najbolji prijatelj mi je samoća. Upija svaku moju suzu, zebnju, daje mi inspiraciju i ne umara me. Puni me energijom.

Obaveza. Plan.

Bacam torbu pored čizama, na brzinu skidam kaput i odlazim do kupatila. Posmatram svoj odraz u ogledalu. Približavam mu se i naslanjam nos na staklo. Zagledam se u svoje oči. Gubim se u njima i mislima. Ovo su oči devojčice koja je nekada bila bezbrižna. Devojčice koja je sanjala velike snove i volela svaki cvet u dvorištu. One kojoj je deda pevao pesme dok ju je pratio do škole. One koja je volela da se uvuče kod babe i dede u noge kad je hladno, dok oni gledaju televiziju. Baba bi joj donela vreo crep koji je upravo skinula sa šporeta, uvila bi ga u ćebe i još više je ušuškala. Ta devojčica se osećala najzaštićenijom na svetu. Čak i tada je želela da nikad ne poraste. Volela je kad joj baba spremi karamel mleko da je grlo više ne boli.

Sada ne pomažu ni topli radijatori, ni mleko, ni čaj. Boli kako god okreneš. Tišina jeste lekovita, ali kada dođe posle buke. Kad tišina nastupi posle tišine, onda guši. Ima je previše, prelazi u opterećenje.

Ogledalo postaje zamagljeno. Tragovi suza se slivaju niz njega.

Kako si došla dovde? Da te sada vidi, šta bi ti rekla devojčica koja si nekad bila? Sigurno bi bila utučena i izgubljena. Pitala bi te šta ti je i gde je nestao osmeh. Gde je nestala radost što se opet budiš i imaš svet pred sobom. Ta devojčica bi ti poklonila finu, ukoričenu svesku i nekoliko olovaka u boji da možeš da pišeš dnevnik, crtaš, zapisuješ refrene pesama… Šta bi ti njoj rekla? Kako bi joj objasnila ovaj očaj na licu?

Obaveza. Plan. Ušla sam u kupatilo sa namerom. Ne želim sada da mislim o maloj meni.

Pritisla sam kažiprst na boru između obrva. Počela sam da je masiram. Ako budem dovoljno uporna, izbrisaću je. Ne želim ovako očigledni podsetnik na neuspeh i stres. Masiraću je svakog dana i uskoro će sve biti u redu. Mora da bude.

Drugi deo plana… Obratiću se svojoj dvojnici. Javiću joj se kad je vidim, zaustaviću je. Da nije nje, ne bih ni primetila šta mi se dešava sa licem, ne bih zastala i zamislila se nad svojim životom. Ne bih odlučila da je dosta. Da postoji i drugi način. Da želim da budem ona stara. Odnosno nova, ali ipak stara ja.

Te noći sam sanjala polje bulki kraj železničke stanice puno devojčica. Sve su imale isti lik. Moj lik. Svaka se osmehivala. Sem jedne. Njoj sam prišla i prstima joj prešla preko ugla usana. Da joj obrišem zabrinutost. Da joj vratim osmeh. I uspela sam. Počela je da se osmehuje, ali je onda ostatak lica počeo da se suši poput maltera, da puca kao trošni zid i raspada se. Kada su svi delići otpali, ostao je samo osmeh u uglu usana. Netaknut. Vrišteći sam se probudila.

***

Stara železnička stanica. Ovde je srećem svaki put. Eno je, ide spuštenog pogleda, a osmeh titra u uglovima usana. Krećem ka njoj. Zima je, sve je u neutralnim, ispranim tonovima, ali nešto mi privlači pogled. Nemoguće. Ubrala je bulku i zadenula je u šnalu koja joj pridržava pramen kose. Ta crvena boja pravi takav kontrast da počinje da me hvata vrtoglavica. Odakle joj? Znam da bulka i po hladnoći zadrži listove, ali cvet? Ovo je neka jeftina, veštačka kopija. Međutim, toliko sam se bulki nagledala u detinjstvu da bih mogla da se zakunem da je prava…

“Izvinite…”

Nastavlja, nije me čula. Krećem za njom i hvatam je za rame. “Izvinite, samo da Vas pitam nešto…”

Okrenula je glavu i podigla pogled. Tada sam joj videla oči. Prodorne, plave, pune života i vrcavosti. Samo me je gledala, bez reči.

“Htela sam da Vas pitam gde ste nabavili bulku u ovo doba godine?”

“O, ubrala sam je u ovom malom polju pored stanice. Hoćete da Vam pokažem? Imam vremena.”

Nisam htela da objašnjavam da sam odrasla na tom mestu. Išla sam pored nje. Nismo pričale.

Kada smo stigle do ivice polja, skamenila sam se. Na stotine krvavocrvenih bulki sa žutim čupavim venčićima u sredini cveta su preplavile polje. Pomislila sam da se možda i nisam probudila iz sinoćnjeg sna.

“K… kada je ovo procvetalo?”

“Ne razumem. One su ovde svakog dana. Odrasla sam na ovom mestu i oduvek je tako. Nisam ni znala da ne bi trebalo da ih ima zimi. Moj omiljeni cvet. Popodne svratim samo da ih gledam. Ne trčim više po ovom polju, ali uvek poželim da ih ponovo vidim. Podsećaju me na detinjstvo.”

“Ali bulke ne cvetaju zimi. Procvetaju u maju ili junu i jako brzo uvenu.”

“Čudno. Ja sam oduvek mislila da su tu stalno. Nikada se nisam zapitala zašto ne venu. Još kao dete sam ih zavolela i poverovala da su večne.”

“Poverovala… Kako ste uspeli da sačuvate osmeh?”

U deliću sekunde se smešak u uglovima njenih usana pretvorio u grč, ali se brzo pribrala i odgovorila mi. “Isto kao i bulke. Dok se drugi delovi života i duše raspadaju, osmeh ostaje. I bulke. Imam pravo da u nešto verujem, da barem nešto zadržim, zar ne?”

I tek tako se okrenula i otišla.

Drhtavim prstima sam izvukla mobilni telefon iz torbice i okrenula broj svog šefa. Objasnila sam mu da se ne osećam dobro i da ću uzeti slobodan dan. Ostala sam još par minuta da upijem prizor polja prepunog bulki. Ne sećam se kad sam prestala da primećujem i nosim jarke boje, ali sam shvatila da mi mnogo nedostaju.

Trčeći sam stigla do kuće, otključala vrata i tako u kaputu i sa torbom na ramenu odjurila u kupatilo. Pripala mi je muka i morala sam duboko da se skoncentrišem da ne povratim. Bio mi je potreban oslonac. Obuhvatila sam ogledalo obema rukama i spuštene glave, sa kosom preko lica, duboko sam disala. Kada sam uspela da se primirim, i dalje se držeći za ogledalo, pogledala sam u svoj odraz.

Za desno uvo mi je bila zadenuta bulka u punom cvatu. U uglu usana mi je titrao osmeh. Vlažnim prstima sam prešla preko kože između obrva. Ništa. Nema bore. Oči su mi sevnule nadrealnim plavetnilom i živošću kao da sam upravo primila infuziju i vratila se u život. Iz torbe su mi ispale ukoričena sveska i crvena olovka.

***

Svoju dvojnicu više nikada nisam srela.

Ponekad se ogledam i ugledam grč na usnama. Osetim ruku kako me hvata za rame, kao da me zaustavlja. Tada osoba iz ogledala ponavlja: “Poverovala… Imam pravo da bar nešto zadržim…” I osmeh počinje da mi miluje usne. Svakog popodneva obiđem bulke. I dalje su tamo, nepokolebljivo prkose godišnjem dobu, vremenskim prilikama i gaženju. U jarkocrvenom kaputu koji sam skoro kupila, pozdravim ih i protrčim veselo kroz polje. Dodirnem ih i sa pesmom mog dede u ušima nastavim da idem svojim putem. Prkosno. Kako jedino umem.

Svako kopiranje teksta bez moje saglasnosti je zabranjeno.

Za sva pitanja mozete da mi se obratite na: secondhandtherapy@yahoo.com