Šta raditi kada vam potreba da udovoljite drugima uništava život

Ovo je članak koji je prvobitno objavljen na sajtu tinybuddha.com. Uz dozvolu dr Ilene S. Cohen, autorke teksta, objavljujem prevod istog na svom blogu.

This article was first published on tinybuddha.com: What to Do When Your Need to Please Is Ruining Your Life (by Ilene S. Cohen)

Link do verzije na engleskom je sledeći: https://tinybuddha.com/blog/need-please-ruining-life/?fbclid=IwAR3DghyZPDKE3UtQ1-Kgt6TZDrm1qiyI2jJwQ9IfV34_Tj-pW5VJOH0nvGU

“Mi smo zatočenici sopstvenih identiteta, živimo u zatvoru koji smo sami stvorili.” ~Theodore Bagwell

Da li ste ikada pomislili da morate da uradite šta je neko drugi rekao i da vas, u suprotnom, neće voleti?

Da li ste se osećali sebično što želite da svoje potrebe stavite na prvo mesto? Ili ste osećali grižu savesti što postavljate granice ljudima do kojih vam je stalo?

Da li ste naučili da čak i kad udovoljavate tuđim željama i hirovima, oni i dalje nisu srećni, a niste ni vi?

Dobrodošli u obmanu zvanu “udovoljavanje drugima”. Dobrodošli u priču mog života.

Nema veće tragedije od toga da si živ, a da ništa ne osećaš jer si otupeo, ravnodušan i bez emocija. Kod mene je to godinama bio slučaj: pokazivala sam znake života, ali nikada nisam istinski živela. Sve zato što sam imala jaku želju da celu sebe dam i otplatim svetu dug za sve što mi je dato.

Vidite, živela sam američki san. Dato mi je mnogo blagoslova i trebalo je da budem srećna. Ali nisam osećala ništa – pogotovo ne sreću.

Trebalo mi je vremena da utvrdim koji to deo nedostaje i sprečava me da zaista iskusim život: nisam živela onako kako sam stvarno želela. Ja sam živela da udovoljim drugima, da ih usrećim i da poštujem pravila koja nameće društvo.

Mislila sam da radim ispravnu stvar; zaista sam razmišljala da će mi “na kraju, čitavo ovo nesebično davanje na tacni doneti sreću koju zaslužujem”. Ali to se nikada nije desilo. Činilo se da što više radim, sve se manje osećam ispunjeno.

Postala sam osoba koja udovoljava drugima zahvaljujući iskustvu iz detinjstva. Iako sam bila zahvalna za sve što mi je pruženo, takođe sam bila svesna i da sam rođena u teškim porodičnim uslovima. Moj način da izađem na kraj sa tim je bio da udovoljim drugima.

Kao i većina dece, samo sam želela pažnju i odobravanje roditelja. Ali u našem domaćinstvu, pohvala je bila retka, a moji roditelji su uvek bili spremni da upute kritiku. Vrlo brzo sam postala svesna kako moje ponašanje utiče na njih, pa sam počela da se ponašam tako da dobijem odobravanje, a sa druge strane sam potiskivala prava osećanja da bih izbegla kaznu.

Nisam želela da me kritikuju ili grde pred drugima, te sam postala dete, tinejdžer i odrasla osoba iz snova mojih roditelja. I dalje su mi ponekad nalazili zamerke – što me je povređivalo – ali sam ipak na kraju radila sve što sam mogla da se iskupim.

Zamka u koju sam upala postala je još veća kada su mi se roditelji razveli. Pokušavala sam da im se oboma dodvorim tako što sam sebe ubacivala u njihove razmirice i štitila braću i sestre od njihovog besa. Postala sam posrednik između roditelja i takva vrsta komunikacije se razvila u duboku depresiju za koju niko sem mene nije znao. Dosta sam smršala, počela da dobijam slabe ocene u školi i više nisam uživala u aktivnostima koje su mi nekad pružale zadovoljstvo. Ali hrabro i da mi se ništa ne vidi na licu, koračala sam napred i hvatala se u koštac sa onim sa čime nisam htela da se bore braća i sestre. Ubedila sam sebe da je to moja dužnost kao ćerke i radila tako da bih izbegla kritiku. Odrastajući u takvim uslovima, počela sam da verujem da sam ja odgovorna za to kako se drugi osećaju. Naučila sam da oblikujem svoju ličnost na osnovu onoga što drugi žele od mene ili im je potrebno, umesto da budem autentična i ispoštujem ono što zaista osećam.

Zbog često preterane reakcije mojih roditelja na određene situacije, verovala sam da je potrebno da se promenim; ali istina je da je njihova reakcija bila njihova odgovornost.

Ovakve ljude zovemo onima koji udovoljavaju, otiračima ili željnima odobravanja. Opisujemo ih kao nesebične. Oni retko kažu NE, izuzetno su odgovorni, provode većinu vremena radeći nešto za druge i generalno se vode kao najbolja vrsta ljudi.

Na površini, može delovati da je udovoljavanje drugima ispravna stvar; ali vremenom, taj identitet skrha i savlada osobu i čitavo udovoljavanje se pretvori u nezdrav obrazac ponašanja koji na kraju nikoga ne učini srećnim.

Vaš identitet

Nekada sam sebe opisivala i predstavljala kao dobru, finu i nesebičnu osobu koja uvek ugađa drugima.

Kada bih sebi dodelila određene osobine ličnosti, to bi diktiralo kako se ponašam i navodilo me da verujem da treba da se postavim na određeni način da bih ispoštovala društvene norme koje kazuju kako to treba da se ponaša dobra i fina osoba.

Čak i kada moja dela nisu bila u skladu sa tim šta stvarno želim u životu, ipak sam ugađala drugima. Trudila sam se svim silama da nekome ne delujem kao sebična, kao da neću da se prilagodim i pomognem ili kao neko ko je nezgodan, i po svaku cenu sam izbegavala sukobe.

Prekinula sam sa takvim ponašanjem kada sam shvatila da je biti dobra osoba mnogo složenije od prostog ispunjavanja tuđih potreba sve vreme.

Kada sam shvatila da konstantno davanje nije baš toliko divno kao što sam mislila i da moje ponašanje uopšte ne dolazi od nečeg lepog već od osećaja krivice i nedovoljnosti, odlučila sam da prestanem sa udovoljavanjem drugima i počnem da živim po svojim pravilima.

Tada sam počela da se razvijam iz nesebične u onu koja stavlja sebe na prvo mesto. Tada sam razbila identitet one koja udovoljava drugima i ponovo izgradila svoj život. Odlučila sam da je živeti sopstveni život važnije od toga da dobijem odobravanje svojih roditelja.

Ako vam potreba da udovoljite drugima uništava život, evo nekoliko predloga kako da istrajete u promeni iz nesebične u osobu koja vrednuje sebe.

1. Shvatite da su drugi ljudi odgovorni za sebe.

To što sam udovoljavala drugima dozvoljavalo mi je da previdim jednu bitnu činjenicu: drugi ljudi su odgovorni za sebe i svoje probleme.

U nekom trenutku sam počela da verujem da su tuđi problemi moji. Mislila sam da je moja obaveza da se oni osećaju bolje. Jako dugo sam u životu izigravala spasitelja i čuvara; sve što sam dobila je bio opterećujući osećaj obaveze i odgovornosti i parališuća anksioznost.

Važno je da zapamtite da niste odgovorni za to kako se drugi osećaju ili šta rade. Ako pokušavate da udovoljite ljudima jer se bojite njihove reakcije, to vam je znak da je vreme za promenu.

Vidite, kada preuzmete tuđu odgovornost, njima dajete dozvolu da nastave da se ponašaju neodgovorno; dopuštate i pospešujete njihove nezdrave obrasce ponašanja.

Sledeći put kad vam dođe da preuzmete nešto tuđe na sebe, zapitajte se: Da li me preuzimanje odgovornosti umesto ove osobe zaista čini dobrom osobom? Da li je zaista lepo sprečavati ljude u tome da preuzmu vođstvo nad svojim životom?

Verovatno ćete saznati da je odgovor na to NE, a onda možete da smislite kako da pružite podršku, a da na sebe ne preuzimate sve.

2. Prestanite da održavate mir.

Često sam se pitala zašto sam okružena sebičnim ljudima; sa moje tačke gledišta, svi drugi su bili problem. Ali na putu otkrivanja sebe, shvatila sam da nisu oni bili problem; ja sam bila.

Pokušavajući da održim mir u svojim odnosima, uvek bih previdela načine na koji su me ljudi iskorišćavali. Ignorisala sam njihove uvrnute prioritete jer sam mislila da stalno moram da budem fina.

Važno je imati na umu da je ponekad onaj bolji, lepši izbor u stvari isti onaj koji izaziva nelagodu i anksioznost. Istinsko lepo ponašanje traži granice i da se ponekad kaže NE.

Neki ljudi će zbog toga biti uznemireni ili će imati napad besa kao dvogodišnjaci, ali je cena koju ćete platiti ako ignorišete svoje granice mnogo veća. Zato prestanite da mislite da je održavati mir bolje za vaš odnos. Istina je da je mnogo bolje biti iskren i direktan.

3. Upoznajte se sa posledicama koje nosi želja za odobravanjem.

Živeti život u strahu od kritike i odbacivanja uopšte nije život. Konstantno cenzurisanje sebe ne dozvoljava vam da vidite koju slobodu izbora zaista imate. Kada stalno tražite odobravanje, tu nema razvoja.

Moja težnja za odobravanjem imala je korene u verovanju da moje mentalno zdravlje zavisi od toga da li se nekome dopadam; ako se ne dopadam ljudima, ne osećam se vrednom. Posledica toga je bila da je moja lična vrednost u potpunosti zavisila od toga šta drugi misle o meni. Svaka kritika je vodila do toga da se osećam užasno u vezi sa sobom, pa sam to izbegavala tako što sam se ponašala kako treba da bih dobila odobravanje.

Konačno sam napustila taj obrazac ponašanja time što sam počela više da vrednujem to da dobijam odobravanje od same sebe. Time što sam radila na tome da saznam ko sam i šta ja vrednujem, uspela sam da ojačam osećaj sopstva. Kada znate ko ste i prihvatite sebe, kritika od strane drugih uopšte vas neće doticati preterano.

4. Okrenite se ka sebi.

Ako udovoljavate drugima, verovatno mislite da je sebično svoje potrebe staviti na prvo mesto. Kada jednom izmenite predstavu o tome šta znači biti dobra osoba, videćete da nije sebično, već neophodno da se okrenete sebi i sebe stavite na prvo mesto.

Veći deo moje želje za promenom došao je kad sam shvatila da ako ne počnem da vrednujem sebe, moji odnosi će trpeti. Iako deluje nelogično, kada su vam sopstvene potrebe priorotet, to je u stvari bolje po druge jer vam jača odnos.

Zato to nije sebično. To znači prepoznati svoju vrednost kao osobe. Kada to radite, i drugi počinju da vide koliko vredite, a odnosi počinju da se menjaju.

Za kraj

Putovanje do okretanja ka sebi uključuje dosta isprobavanja i pogrešaka. Pravićete greške, menjaćete ponašanje i afirmisati svoje odluke.

Počela sam da se zaista osećam srećnom i živom kada sam počela da upoznajem sebe, da govorim NE i kada sam postavila granice u odnosima. Nije bilo lako. Morala sam da se naviknem na kritike i razočaranje. Morala sam da ojačam. Međutim, bez oklevanja mogu da kažem da je vredelo. Znam da će i kod vas vredeti.

Treba da živite život onako želite. Niko ne sme da ima toliku moć nad vama da vam diktira kako treba da živite. Što više budete upoznavali sebe i što hrabrije budete živeli po svojim pravilima, bolje ćete se osećati u vezi sa sobom.

Ja više ne donosim odluke iz straha i više nisam ogorčena. Sada za druge radim nešto zato što želim, a ne zato što imam osećaj krivice. Više mi nisu potrebni drugi da bih se osetila vrednom; ja sebi pružam taj osećaj vrednosti tako što znam ko sam i to prihvatam.

Dosta će vam pomoći da se oslobodite predstave o tome da ljude treba spašavati i da je to vaša obaveza. Istina je da niste odgovorni ni za čija osećanja sem za sopstvena.

Ne možete biti srećni i zdravi ako ste istovremeno prezauzeti upravljanjem i svojim i tuđim osećanjima. Zapamtite da ljudi mogu da brinu sami o sebi. To će i vama dati prostora da se pobrinete za sebe.

18 omiljenih epizoda “Zone sumraka” / My 18 favorite Twilight Zone episodes (from the original series)

“Zona sumraka”. Kultna američka serija koja je prvi put emitovana 02. oktobra 1959.

Čuveni Rod Serling, tvorac ovog remek dela, čudo od čoveka, daleko ispred svog vremena.

Zašto “Zona sumraka”? Onima koji su je pratili, objašnjenje nije potrebno. Onima koji nisu, evo zašto…

Zato što se prikazivala u vreme kada sam bila dete. Podseća me na bezbrižno doba.

Zato što ne možeš da ostaneš ravnodušan.

Zato što sam kao dete mrzela Fredija Krugera i “Leptiricu” i sve horor filmove, krila se ispod stola od straha, a “Zonu sumraka” sam redovno pratila.

Zato što epizode nisu duge.

Zato što se običan čovek nađe u neobičnoj situaciji.

Zato što obrađuje teme kao što su paralelni svet, greh, kajanje, strahovi, tajne, identitet.

Zato što nije u boji.

Uvodna špica, muzika…

Zato što i dan danas pogledam po nekoliko epizoda kad god imam vremena. Nikad mi neće dosaditi, a ja sam neko ko filmove retko kad gleda dva puta, a što se tiče knjiga, pa… samo Kinga mogu da svarim više od jedanput (i to u posebnim prilikama).

Spisak koji sledi nije sastavljen po stepenu dopadljivosti. Ne sadrži opise jer to može da se pronađe na Internetu, već samo kratko objašnjenje zašto baš pomenuta epizoda.

U svakom slučaju preporučujem svih 5 sezona, uveče kad svi zaspe, sa slušalicama na ušima. Nećete se pokajati.

1. Living Doll (sezona 5 / epizoda 6)

Zato što je lutka koja priča jednostavno uvrnuti izum. Nadam se da vam se nikada u gluvo doba noći nije sama uključila neka igračka i počela da svira ili govori. Posle ove epizode vam to nimalo neće biti simpatično 😉

2. Number 12 Looks Just Like You (sezona 5 / epizoda 17)

Zato što je veliki pritisak pokušavati da budeš kao svi ostali i zato što moraš da platiš cenu ako to ne želiš.

3. Spur of the Moment (sezona 5 / epizoda 21)

Zato što jedna greška u mladosti može da ti zauvek uništi život.

4. Queen of the Nile (sezona 5 / epizoda 23)

Zato što je opasno biti radoznao po svaku cenu.

5. The Masks (sezona 5 / epizoda 25)

Zato što je šteta što ono najgore u nama ne može da nam se ocrta na licu.

6. Come Wander With Me (sezona 5 / epizoda 34)

Zato što će vam njen glas, kao i pesma, zauvek odzvanjati u ušima, čak i kad zaboravite o čemu se u epizodi radilo.

7. Jess-Belle (sezona 4 / epizoda 7)

Zato što te osveta i pokušaji da povratiš izgubljenu ljubav nekad mogu odvesti u krajnost sa tragičnim posledicama.

8. It’s a Good Life (sezona 3 / epizoda 8)

Zato što je strašno plašiti se svog deteta i morati da mu ispunjavaš svaku želju.

9. The Dummy (sezona 3 / epizoda 33)

Zato što su trbuhozborci, a posebno njihove lutke, meni oduvek uvrnuti.

10. Eye of the Beholder (sezona 2 / epizoda 6)

Zato što društvo diktira šta je lepo i prihvatljivo.

11. Nick of Time (sezona 2 / epizoda 7)

Zato što smo svi ponekad sujeverni i nisam sigurna da ne bismo upali u istu zamku kao i bračni par iz ove epizode. I zato što je William Shatner bio taaaaako zgodan kad je bio mlad.

12. Twenty-Two (sezona 2 / epizoda 17)

Zato što su snovi koji se ponavljaju horor sami po sebi, bez obzira na sadržaj.

13. Nightmare as a Child (sezona 1 / epizoda 29)

Zato što se prošlost ponekad vrati i natera da se suočiš sa njom.

14. Walking Distance (sezona 1 / epizoda 5

Zato što je nostalgija slatko-gorka. Ako često poželite da se vratite u detinjstvo, na mesto gde ste odrasli, spremite maramice i odgledajte ovu epizodu.

15. Time Enough At Last (sezona 1 / epizoda 8)

Zato što konačno imati vremena i biti ostavljen na miru divno zvuči… u teoriji.

16. The Hitch-Hiker (sezona 1 / epizoda 16)

Zato što je dovoljno strašno da sama voziš na duže relacije, a još  kada se pored puta iznova pojavljuje isti čovek koji stopira…

17. Mirror Image (sezona 1 / epizoda 21)

Zato što je skoro ponoć, a ona čeka na autobuskoj stanici. Idealna atmosfera za sudar dva sveta.

18. The After Hours (sezona 1 / epizoda 34)

Zato što više nikada nećete isto gledati na lutke iz izloga.

Da, sve ovo bi mnogo lepše izgledalo propraćeno fotografijama, ali pošto postoji nešto što se zove kršenje autorskih prava, ništa od fotki, samo tekst 😉 Bolje se bacite na seriju. :p

Bonus! Pesma iz epizode “Come Wander With Me”, pevam JA! Ovo je prvi put da javno objavljujem svoje pevušenje 😛

https://drive.google.com/file/d/12XiEiIAMK6-8dgzM2SL5c9AEfF0CbHsH/view?usp=sharing

Dvojnica

Vidim je svakog jutra. Dok se promrzla provlačim kroz reku ljudi koji žure na posao, ona je uvek tu. Prođe tik pored mene. Pognute glave odlučno korača ka svojoj destinaciji. Tako je već tri meseca.

Prvih nekoliko dana sam pokušavala da shvatim šta mi je privuklo pažnju kod nje. Visoka je, da, ali nije to. Vitka, u redu, ima odličnu figuru. Duga crvena kosa, simpatične pegice rasute po nosu, ponosno držanje. Jarkocrveni kaput. Iako ne diže glavu, vidim da joj osmeh titra u uglu usana. Ovo je zadovoljna žena. Zadovoljstvo samim tim što je živa i diše izbija iz svake njene pore. Podseća me na nekog koga sam davno poznavala…

“Zdravo, Džejn.” To je Nikolas, moj kolega. Sretnemo se svakog jutra na pola puta i nastavljamo zajedno do kancelarije. “Jesi li videla ovu ženu sa kojom smo se mimoišli? Pljunuta ti! Jesi li sigurna da nemaš sestru bliznakinju?”

I tada mi je sinulo. Ona liči na mene! Preslikana! Jedino što se ja ne smeškam. Naprotiv, juče sam u ogledalu uočila tragove one gadne vertikalne bore između obrva. Uh, kako mrzim da je vidim. To mi je oduvek izgledalo kao crta napetih žena, onih ogorčenih, nikada zadovoljnih. Usadi se ta bora i ne možeš joj ništa. Koliko god da si lepa, da ti koža sjaji, ta danga poništi sve pozitivno. I kad se smeješ, izgledaš namršteno. Mislila sam da joj nisam sklona. Uglavnom je žene ranije dobiju, čak i pre tridesete. Ali eto je, polako se usađuje kao žig. Nekoliko poslednjih godina uzimaju danak.

“…sam joj se javio, ali mi nije uzvratila. Tek kad je podigla pogled, shvatio sam da nisi ti.”

“Ko? O čemu pričaš, Nikolase?”

“Baš si skoncentrisana od jutros. O tvojoj dvojnici.”

“Aha.”

“Znaš kako sam shvatio da nisi ti? Iako su vam crte lica skoro identične?”

“Imam osećaj da ćeš mi sada reći.”

“Ona se smeje.”

“Duhovito. Hvala. To mi je omiljena vrsta motivacije na početku dana.”

“Ne, stvarno, Džejn. Ti i ja nikada nismo bili bliski, nismo prijateljski delili tajne i sumnje. I zato mi je neprijatno što sam ovo rekao, ali je jače od mene. Ti više nisi ista. Čak ti se i lik menja. Šta se dešava?”

“Ne bih o tome. Kao što si rekao, nikada nismo bili bliski. Zašto menjati ono što funkcioniše?”

Razgovor je utihnuo i ćutke smo ušetali u zgradu.

Prvo sam otišla do toaleta da utvrdim da je bora još tu. Smeškala mi se iz ogledala koje nije najsrećnije očišćeno prethodne večeri.

Pokupila sam kafu iz kantine i uputila se za svoj sto. U meni je počela da se rađa nova emocija: zavist. Vrelina koju nikada do tada nisam osetila, čak i kada sam u kontaktu sa ljudima koji su mnogo uspešniji, lepši i srećniji od mene. Uvek sam bila ponosna na sebe što ne poznajem tu guju od osećaja. Izgleda da je sada rešila da mi naplati za sve godine blaženog neznanja jer mi je kroz čitavo telo prolazila jeza. Hladnoća mi se uvlačila u kosti. Utrobu. Srce.

Zavidim toj ženi. Svojoj dvojnici. Zavidim osobi kojoj ne znam ni ime. Zavidim joj iako ne znam ni da li ima dovoljno novca da nešto pošteno pojede danas. Zavidim joj na načinu na koji hoda. Na dostojanstvu. Na kosi koja nije izgubila sjaj. Na osmehu koji život nije uspeo da joj izbriše. Zavidim joj jer je sigurno srećna. Zna kako da se zauzme za sebe. Nije dozvolila da sebe uvali u nevolje za koje mora papreno da plaća. Zavidim joj jer verovatno nije srljala i ubrzavala odluke za malo pažnje i odobravanja. Zavidim joj jer je garant znala da postavi granice i stavi tačku kad joj je vreme. Nije pravila zarez. Nije dozvolila da neko iz nje izvuče ono najgore. Nije dopustila da prestane da veruje u dobro. Nije od sebe napravila farsu i bledu kopiju onoga što jeste. Nije uveče sedela na terasi, bez glasa plakala i brojala kupce u radnji preko puta da bi sačuvala zdrav razum, skrenula misli.

Nije osećala kako joj se poslednji ostaci integriteta igraju poput prašine na košavi. Kako se svet kakav je poznavala cepa na stotine delova koji se nikada više neće povezati. Kako joj telo i lice kopne, a ona postaje nemoćna da bilo šta uradi.

Zavidim joj na tom osmehu koji je sačuvala.

Zato je i posmatram ujutru. Priželjkujem da je vidim utučenu. Barem jedanput. Da mi bude lakše zbog onog u šta sam se pretvorila.

Da nekako dokažem sebi da i drugi prolaze kroz slično.

Da vidim kada će strgnuti masku i na tren pokazati da joj nije sve potaman.

Doći će i njoj taj trenutak. Ili ne?! Možda neki ljudi ne doživljavaju poraze isto. Jači su.

Ne, to nije istina. Jaka sam i ja, ali ova dekadencija mi se i dalje ogleda u svakom koraku. Kao da moram da sagorim do kraja, da se ukopam i dodirnem dno, osetim ga na koži, da bih se opet pokrenula napred.

Zavidim joj…

Kraj radnog vremena. Žurim kući, imam obavezu. Plan.

Otključavam vrata, zatvaram ih i naslanjam se na njih. Kako volim tišinu. Ovaj trenutak kada uđem u svoj dom, a ona me zagrli kao dragi prijatelj. Ogreje mi dušu. Međutim, u poslednje vreme kao da mi ostavi maleni balast na ramenima svaki put kad zagrljaj izbledi. Uši mi zagluve i nastane blago zujanje koje me prati do kraja dana. Nisam još podlegla distrakcijama poput TV-a i glasnog slušanja muzike. Prosto zato što mi ne bi uspelo. Nije da nisam probala. Čak sam i glasno pevala jedno vreme, ali glas mi je sada grublji, pluća se brzo umore. I izgubim volju.

Najbolji prijatelj mi je samoća. Upija svaku moju suzu, zebnju, daje mi inspiraciju i ne umara me. Puni me energijom.

Obaveza. Plan.

Bacam torbu pored čizama, na brzinu skidam kaput i odlazim do kupatila. Posmatram svoj odraz u ogledalu. Približavam mu se i naslanjam nos na staklo. Zagledam se u svoje oči. Gubim se u njima i mislima. Ovo su oči devojčice koja je nekada bila bezbrižna. Devojčice koja je sanjala velike snove i volela svaki cvet u dvorištu. One kojoj je deda pevao pesme dok ju je pratio do škole. One koja je volela da se uvuče kod babe i dede u noge kad je hladno, dok oni gledaju televiziju. Baba bi joj donela vreo crep koji je upravo skinula sa šporeta, uvila bi ga u ćebe i još više je ušuškala. Ta devojčica se osećala najzaštićenijom na svetu. Čak i tada je želela da nikad ne poraste. Volela je kad joj baba spremi karamel mleko da je grlo više ne boli.

Sada ne pomažu ni topli radijatori, ni mleko, ni čaj. Boli kako god okreneš. Tišina jeste lekovita, ali kada dođe posle buke. Kad tišina nastupi posle tišine, onda guši. Ima je previše, prelazi u opterećenje.

Ogledalo postaje zamagljeno. Tragovi suza se slivaju niz njega.

Kako si došla dovde? Da te sada vidi, šta bi ti rekla devojčica koja si nekad bila? Sigurno bi bila utučena i izgubljena. Pitala bi te šta ti je i gde je nestao osmeh. Gde je nestala radost što se opet budiš i imaš svet pred sobom. Ta devojčica bi ti poklonila finu, ukoričenu svesku i nekoliko olovaka u boji da možeš da pišeš dnevnik, crtaš, zapisuješ refrene pesama… Šta bi ti njoj rekla? Kako bi joj objasnila ovaj očaj na licu?

Obaveza. Plan. Ušla sam u kupatilo sa namerom. Ne želim sada da mislim o maloj meni.

Pritisla sam kažiprst na boru između obrva. Počela sam da je masiram. Ako budem dovoljno uporna, izbrisaću je. Ne želim ovako očigledni podsetnik na neuspeh i stres. Masiraću je svakog dana i uskoro će sve biti u redu. Mora da bude.

Drugi deo plana… Obratiću se svojoj dvojnici. Javiću joj se kad je vidim, zaustaviću je. Da nije nje, ne bih ni primetila šta mi se dešava sa licem, ne bih zastala i zamislila se nad svojim životom. Ne bih odlučila da je dosta. Da postoji i drugi način. Da želim da budem ona stara. Odnosno nova, ali ipak stara ja.

Te noći sam sanjala polje bulki kraj železničke stanice puno devojčica. Sve su imale isti lik. Moj lik. Svaka se osmehivala. Sem jedne. Njoj sam prišla i prstima joj prešla preko ugla usana. Da joj obrišem zabrinutost. Da joj vratim osmeh. I uspela sam. Počela je da se osmehuje, ali je onda ostatak lica počeo da se suši poput maltera, da puca kao trošni zid i raspada se. Kada su svi delići otpali, ostao je samo osmeh u uglu usana. Netaknut. Vrišteći sam se probudila.

***

Stara železnička stanica. Ovde je srećem svaki put. Eno je, ide spuštenog pogleda, a osmeh titra u uglovima usana. Krećem ka njoj. Zima je, sve je u neutralnim, ispranim tonovima, ali nešto mi privlači pogled. Nemoguće. Ubrala je bulku i zadenula je u šnalu koja joj pridržava pramen kose. Ta crvena boja pravi takav kontrast da počinje da me hvata vrtoglavica. Odakle joj? Znam da bulka i po hladnoći zadrži listove, ali cvet? Ovo je neka jeftina, veštačka kopija. Međutim, toliko sam se bulki nagledala u detinjstvu da bih mogla da se zakunem da je prava…

“Izvinite…”

Nastavlja, nije me čula. Krećem za njom i hvatam je za rame. “Izvinite, samo da Vas pitam nešto…”

Okrenula je glavu i podigla pogled. Tada sam joj videla oči. Prodorne, plave, pune života i vrcavosti. Samo me je gledala, bez reči.

“Htela sam da Vas pitam gde ste nabavili bulku u ovo doba godine?”

“O, ubrala sam je u ovom malom polju pored stanice. Hoćete da Vam pokažem? Imam vremena.”

Nisam htela da objašnjavam da sam odrasla na tom mestu. Išla sam pored nje. Nismo pričale.

Kada smo stigle do ivice polja, skamenila sam se. Na stotine krvavocrvenih bulki sa žutim čupavim venčićima u sredini cveta su preplavile polje. Pomislila sam da se možda i nisam probudila iz sinoćnjeg sna.

“K… kada je ovo procvetalo?”

“Ne razumem. One su ovde svakog dana. Odrasla sam na ovom mestu i oduvek je tako. Nisam ni znala da ne bi trebalo da ih ima zimi. Moj omiljeni cvet. Popodne svratim samo da ih gledam. Ne trčim više po ovom polju, ali uvek poželim da ih ponovo vidim. Podsećaju me na detinjstvo.”

“Ali bulke ne cvetaju zimi. Procvetaju u maju ili junu i jako brzo uvenu.”

“Čudno. Ja sam oduvek mislila da su tu stalno. Nikada se nisam zapitala zašto ne venu. Još kao dete sam ih zavolela i poverovala da su večne.”

“Poverovala… Kako ste uspeli da sačuvate osmeh?”

U deliću sekunde se smešak u uglovima njenih usana pretvorio u grč, ali se brzo pribrala i odgovorila mi. “Isto kao i bulke. Dok se drugi delovi života i duše raspadaju, osmeh ostaje. I bulke. Imam pravo da u nešto verujem, da barem nešto zadržim, zar ne?”

I tek tako se okrenula i otišla.

Drhtavim prstima sam izvukla mobilni telefon iz torbice i okrenula broj svog šefa. Objasnila sam mu da se ne osećam dobro i da ću uzeti slobodan dan. Ostala sam još par minuta da upijem prizor polja prepunog bulki. Ne sećam se kad sam prestala da primećujem i nosim jarke boje, ali sam shvatila da mi mnogo nedostaju.

Trčeći sam stigla do kuće, otključala vrata i tako u kaputu i sa torbom na ramenu odjurila u kupatilo. Pripala mi je muka i morala sam duboko da se skoncentrišem da ne povratim. Bio mi je potreban oslonac. Obuhvatila sam ogledalo obema rukama i spuštene glave, sa kosom preko lica, duboko sam disala. Kada sam uspela da se primirim, i dalje se držeći za ogledalo, pogledala sam u svoj odraz.

Za desno uvo mi je bila zadenuta bulka u punom cvatu. U uglu usana mi je titrao osmeh. Vlažnim prstima sam prešla preko kože između obrva. Ništa. Nema bore. Oči su mi sevnule nadrealnim plavetnilom i živošću kao da sam upravo primila infuziju i vratila se u život. Iz torbe su mi ispale ukoričena sveska i crvena olovka.

***

Svoju dvojnicu više nikada nisam srela.

Ponekad se ogledam i ugledam grč na usnama. Osetim ruku kako me hvata za rame, kao da me zaustavlja. Tada osoba iz ogledala ponavlja: “Poverovala… Imam pravo da bar nešto zadržim…” I osmeh počinje da mi miluje usne. Svakog popodneva obiđem bulke. I dalje su tamo, nepokolebljivo prkose godišnjem dobu, vremenskim prilikama i gaženju. U jarkocrvenom kaputu koji sam skoro kupila, pozdravim ih i protrčim veselo kroz polje. Dodirnem ih i sa pesmom mog dede u ušima nastavim da idem svojim putem. Prkosno. Kako jedino umem.

Svako kopiranje teksta bez moje saglasnosti je zabranjeno.

Za sva pitanja mozete da mi se obratite na: secondhandtherapy@yahoo.com

The One Within

When the fall knocks on your door, you’ll become wrapped up in sorrow. Shorter days, endless darkness, the shadowy avalanche’s about to begin. Pent-up tears come streaming down your face along with the long-accumulated pain.

You’ll be screaming for someone to love you, but I’m the only one who’ll hear you. Me, the one that lives inside you.

I’ll be warning you, reminding you that I love you more than anyone else. More than God Himself.

I’ll be begging you to get down on your knees and show yourself some love. You’ll keep looking for love in all the abandoned places, in people who’ve never been there.

You’ll be yearning to love, to be loved and you’ll keep forgetting to love ME. I’m the one within you. You’re within me. And that’s why I’ll keep on reminding you. I won’t stop. You haven’t learned yet, I’ll be guiding you step by step. I’m here to wipe the sweat off your forehead, to pick you up when you fall.

Until you become aware of something…

That you’re not alone. You’re worthy of love. You have so much to give. You’re not your mistakes. Everything is already within you.

When you grasp that, you’ll become fulfilled. The others will hurt you, but the deepest wound will be the one you inflict on yourself by neglecting who you are. By deciding to obscure your desires. By hushing your own voice.

In the process of recognition, the clouds will slowly move out of your way, one by one. To let you cross your light with that of the dazzling sun. The glamour of other people’s words and deeds has never lightened you up. Your inner light is enough to keep you warm.

Yes, it’s easier to beg. But you’ll walk a different path. You’ll discover your light by shadowing the lies you’ve been telling yourself. The pain you’ve been responsible for in the first place. The delusions you’ve come to believe in.  

And you’ll learn not to expect. You’ll accept the world for what it is… or let it go. You won’t ask to be loved on your terms only. You’ll suck the juices and strength from within. You are an inexhaustible source.

All of this when you let me lead you. Show you the way to respect, love and comfort.

I am within you. And I am waiting.

Nevidljiva… Nepobediva…

Kroz tebe sija nevidljiva svetlost. Ne vidiš je uvek, ali kada se umiriš, obično je osetiš. Kada svaki tvoj trud ostane neprimećen, sediš u tišini, plačeš u samoći, ponekad se osetiš kao žrtva, jadno… bol postane nesnosna. Kad dođe do prelomne tačke, budiš se kao iz noćne more i čitavo telo ti drhti, otpušta. Ne možeš više da podneseš, u tom trenutku odstupaš, pružaš ruke i hvataš se za Božanski izvor u sebi.

Počinješ da otkrivaš netaknute emocije, nezalečene delove, ranjivost deteta koje si nekada bila. Polako prepoznaješ to dete i jedino što ona želi jeste da ti kaže kako se oseća. Kako se svet čini velikim, strašnim mestom u kome te sve i svako može raplakati, sve navesti da izgubiš moć. To dete traži tvoju podršku i rame za plakanje, ali kako da joj sve to pružiš kada se i sada, eonima kasnije, boriš?

Ali dete zna istinu, ima urođenu mudrost koju smo svi pokopali jednom davno. Dete baca tu svetlost na tebe. Njoj je potrebna tvoja pomoć, njoj je potrebno da ostaneš živa, da se boriš, izlaziš na kraj i učiš. Ona zavisi od tebe. Ne možeš da je napustiš, ne posle svega što ste prošle.

I zato ona baca sve sjajniju svetlost, diše i usađuje poslednji atom snage u tvoje biće. Potrebna si joj. Neće ti dozvoliti da izmakneš. Žrtvovaće sve što jeste da bi se ti razvijala i preživela.

A ti ćeš to primiti k znanju. Ustaćeš, skupiti volju i najzad naći način. Svaki dan novi je početak, uvek možeš da napraviš taj maleni korak ka ženi koja želiš da postaneš. Ka bunaru života u sebi. Naučićeš da piješ iz njega, gasiš žeđ u njemu, ližeš rane pored njega, tražiš ljubav u njemu.

Nećeš odustati. Nećeš dozvoliti da ti krhkost i osetljivost budu lično oružje za uništenje. Pametno ćeš birati oružje. Tvoja ranjivost može da se preobrazi u jačinu i otpornost.

Samo daj sebi šansu. Pravi greške, uči na njima, progledaj malo sebi kroz prste. Nesavršena si, lepa, znatiželjna, izvanredna i tako autentična. Nikada nisi ni sanjala da ćeš dogurati dovde, zar ne? Oduvek si mislila da ćeš posrnuti i na smrt iskrvariti kod prve prepreke. Ali vidiš, na putu si naišla na stotine prepreka. Ogulila si kolena, srce ti je slomljeno, skoro da si izgubila dušu i veru, osećala se očajno i usamljeno, ali uspela si. Do današnjeg dana.

Čestitam! Da si zavisila od bilo koga drugog, izgubila bi bitku. Ali ti i samo ti si uspela da se digneš na noge i nastaviš. Zato ti se divim. A ja, devojčica u tebi, nikada neću dozvoliti da se predaš. Malo se nagni unapred, vetar biva sve jači, i nastavi da hodaš.

Invisible… Invincible…

There’s an invisible light shining through you. You cannot always see it, but when you calm down, you usually feel it. When all of your efforts turn out to be unnoticed, you sit in silence, weeping to yourself, sometimes feeling victimized and miserable… the pain becomes unbearable. When it reaches the tipping point, you wake up as if from a nightmare and your whole body starts shivering and letting go. You can’t take it anymore, this is the moment to step back, reach out your hands and grab that Divine source within you.

You start revealing the emotions untouched, the raw parts unhealed, the vulnerability of a child you once were. You begin recognizing that child and the only thing she wants to tell you is how she feels. How the world seems like a big, scary place where everyone and everything can make you cry, and everything is making you lose your power. That child is seeking your support and a shoulder to cry on, but how can you give it to her when you’re struggling even now, eons later?

But the child knows the truth, possesses the innate wisdom we all buried deep down long ago. The child shines the light on you. She needs your help, she needs you to stay alive and fight, cope and learn. She depends on you. You can’t abandon her, not after everything you’ve been through.

So she starts making the light shinier, she breathes and instills the last atom of her strength into your being. She needs you. She won’t let you slip away. She will sacrifice all she is so that you grow and survive.

And you will acknowledge it. You will get on your feet, find a will and eventually find your way. Each day is a new beginning, you can always make that one baby step towards the woman you need to become. Towards the well of life inside you. You will learn to drink from it, quench your thirst in it, lick your wounds in it, seek for love within the well.

You will not give up. You won’t let your fragileness and sensitivity become your means of destruction. You will choose your weapon wisely. Your vulnerability can be turned into strength and resilience.

Just give yourself a chance. Make mistakes, learn from them, cut yourself some slack. You are imperfect, beautiful, curious, amazing and so authentic. You never even dreamed of getting this far, right? You always thought you would stumble and bleed to death at the first obstacle. But you see, there were hundreds of obstacles along the way. You scratched your knees, your heart was torn, you almost lost your soul and faith, you felt desperate and alone, but you made it. Right to this very day.

Congratulations! If you had depended on anyone else to do that for you, you would have lost your battle. But you and only you managed to get back on your feet and carry on. For that I admire you. And I, the little girl inside you, will never let you give in. Lean in just a bit, the wind is getting harsh, and keep walking.

Futile trying

Whatever you do, however you do it, some people will always think that you are lying, plotting, having all kinds of ulterior motives. Justifying won’t help. Every step you make will be the wrong one, each word destructive, each and every smile held against you.

Soon you’ll find yourself justifying your actions to your reflection in the mirror. The fastest way to madness is trying to persuade people to change their opinions if they already firmly believe in something. That’s the moment to snap out of it and save your dignity and common sense.

Do not prove, do not demonstrate, do not justify, do not beg for understanding, do not try… Keep trying and you’ll gradually lose yourself, bit by bit, until you’re finally sucked into quicksand.

8 vrsta unutrašnjeg konflikta i kako pronaći mir


Prevod verzije na engleskom koju možete naći na ovom linku:

https://lonerwolf.com/internal-conflict-types/

Mozak i srce kao da su vam razdvojeni.

Želite da uradite nešto, ali deo vas vrišti: “NEMA ŠANSE!”

Verujete u nešto, ali nikako da dopustite da delate u skladu sa time.

Imate osećaj da je nešto dobro, ali isto tako i da nije.

Kako naći smisao u svom tom haosu, unutrašnjem konfliktu? Kao da se mozak topi i počinjete da očajavate.

Ako mislite da je previše takve zbunjenosti, odmah prestanite. Napravite pauzu šta god da radite, zažmurite i duboko udahnite.

Šta je unutrašnji konflikt?

Unutrašnji konflikt znači imati suprotstavljena psihološka uverenja, želje, nagone ili osećanja. Do njega može doći u bilo kom trenutku i vezano za bilo šta: vezu, posao, religiozna uverenja, moralna načela i društvene ideologije.

Jedan od primera unutrašnjeg konflikta vidi se kod osobe koja veruje u prava žena, ali ne odobrava abortus. Unutrašnji konflikt se javlja u vezama u kojima osoba voli svog partnera, ali se ne oseća emotivno dostupnom. U religioznom svetu, unutrašnji konflikt se javlja kada se čovek susretne sa doktrinom/učenjem koje mu nije prijatno.


Zašto dolazi do unutrašnjeg konflikta?

“Najgora bitka u čoveku vodi se između onoga što zna i onoga što oseća.”

Kada doživimo unutrašnji konflikt, dolazi do neslaganja između srca i glave.

Naše srce ima posebnu vrstu intuitivne inteligencije. A odrastamo u društvu gde je razmišljanje glavom dominantno, te postajemo zbunjeni i dezorijentisani kada upletemo srce u svakodnevne situacije. Lako je slušati šta glava kaže, bez razmišljanja se povinovati onome čemu nas drugi uče i na logičan način planirati život. Ali u srcu nam je posebna vrsta inteligencije koja je nelinearna, suptilna i često veoma apstraktna. Ne postoje formule i pravila vezana za inteligenciju srca: na nama je da se uskladimo sa unutrašnjim glasom i to je ono što nas često toliko zbunjuje.

Inteligencija vezana za um nam pomaže da definišemo život, da znamo u kom pravcu idemo i da budemo praktični. Ali inteligencija koja dolazi od srca nam udahnjuje život i istinu. Ako ne slušamo srce, živimo životom bez duše, koji ne ispunjava i nije autentičan. A ako ne slušamo glavu, živimo u apsolutnom haosu.

Kao što se da primetiti, potrebna je ravnoteža. Potrebno je slušati i glavu i srce, ali mi često više pažnje usmerimo na jedno od ta dva, i tada se javlja unutrašnji konflikt. Kada naša dela nisu u skladu sa našim vrednostima, neizbežno je da se javi osećaj nelagode, čak i sramote.

Šta stvara unutrašnji konflikt?

Do unutrašnjeg konflikta dolazi iz mnogobrojnih razloga. Često ne postoji samo jedan uzrok, već dosta faktora koji uključuju:

  • Uverenja i pravila koje smo nasledili od roditelja
  • Religiozna uverenja i dogme kojima smo naučeni
  • Društvene vrednosti i ideale koje smo usvojili odrastajući

Jednostavnije je reći da što više mentalnih uverenja, ideala, očekivanja i želja imamo, veća je verovatnoća da će doći do unutrašnjeg konflikta.

8 vrsta unutrašnjeg konflikta

1. Moralni konflikt

Moralni konflikt se javlja kada imamo sukobljena uverenja o nečemu što je vezano za našu ličnu etiku. Na primer, kada osoba veruje u ljudska prava, ali ne veruje u eutanaziju. Ili osoba ceni kada se govori istina, ali laže da bi spasila nečiji život.

2. Seksualni konflikt

Seksualni konflikt se često prepliće sa drugim vrstama unutrašnjeg konflikta (na primer religioznim ili moralnim). Na primer, osoba može da bude verni Hrišćanin, ali da otkrije da je homoseksualac. Ili osoba ceni monogamnu vezu, a u seksualnom smislu joj više odgovara da bude u poligamnoj.

3. Religiozni konflikt

Religiozni konflikt je česta pojava. Na primer, osoba veruje da voli Boga, ali joj je teško da prihvati da takva “ljubav” osuđuje ljude na večni pakao posle smrti. Ili je osoba religiozna, ali veruje i u korišćenje marihuane u medicinske svrhe. Kada se upletu naučni dokazi, do religioznog konflikta može doći kod osobe koja vrednuje i istinu i religiozna uverenja.

4. Politički konflikt

Do političkog konflikta dolazi kada se osoba oseća rastrzano između svojih uverenja i verovanja političke partije koju poštuje. Na primer, osoba može da veruje u Ameriku, ali ne veruje u plaćanje poreza. Osoba može da poštuje određenu političku stranku, ali da se ne slaže sa njihovim stavovima o zdravstvenom sistemu.

5. Ljubavni konflikt

Do ljubavnog konflikta dolazi kada volimo nekoga, a želimo da uradimo nešto što bi tu osobu povredilo. Na primer, volimo svoju decu, ali verujemo da treba da ih udarimo da bi bili poslušni, što dovodi do osećaja krivice. Ili možda volimo svog partnera, ali ne možemo da tolerišemo neke njegove navike i zbog toga padamo u vatru. Takođe možemo da volimo nekoga i želimo da ga zadržimo, ali shvatimo da moramo da ga pustimo.

6. Konflikt vezan za predstavu o sebi

Možete imati određenu predstavu o sebi, na primer: “Zovem se…… Ja sam strpljiva, ljubazna i saosećajna. Ja sam jedan neorganizovani umetnik koji se bori za prava životinja… itd.” Do unutrašnjeg konflikta dolazi kada naiđemo na dokaz koji protivreči našem uverenju o sebi. Na primer, osoba koja veruje da je iskrena može da doda par laži u svoju radnu biografiju da bi dobila željeni posao. Neko ko je ponosan na to što se zdravo hrani možda ne želi da se odrekne cigareta. Osoba koja za sebe misli da je saosećajna može da konstantno prezire neku drugu osobu. Ili osoba za sebe veruje da je moralna, ali uživa da kupuje odeću za koju zna da je napravljena u fabrici gde se radnici izrabljuju na najgori mogući način.

7. Interpersonalni konflikt

Interpersonalni konflikt se preliće sa drugim unutrašnjim konfliktima (konfliktom vezanim za predstavu o sebi i ljubavnim konfliktom). Ova vrsta konflikta se javlja u društvenim situacijama kada želite da se ponašate na jedan način, ali to uradite na drugačiji. Na primer, osoba mrzi da priča o sportu, ali pravi se da je za to zainteresovana kada o sportu ćaskaju kolege. Introvertna osoba nema mnogo energije, ali spolja se prikazuje kao neko ko pršti od energije da bi se uklopila. Ili nas uvredi prijatelj, ali ćutimo o tome iako želimo da mu kažemo.

8. Egzistencijalni konflikt

Egzistencijalni konflikt podrazumeva osećaj nelagode i zbunjenosti u vezi sa životom, pogotovo kada se sukobe dve oprečne želje ili uverenja. Na primer, i voliš i mrziš život u isto vreme. Ili želiš da živiš punim plućima, ali ne želiš da menjaš bilo šta ili izađeš iz zone komfora. Egzistencijalni konflikt može da bude usmeren i na svet, na primer, želiš da spaseš planetu,  ali istovremeno misliš da je planeta osuđena na propast.

Kako pronaći mir

Koji je uzrok unutrašnjeg konflikta? Vezivanje za uverenja, želje i očekivanja.

Jednostavno rečeno, sva naša patnja se javlja kada verujemo u svoje misli, umesto da ih vidimo onakvima kakve zaista jesu: prolazni talasi energije u mozgu. Da li mi kontrolišemo svoje misli? Ne. Da kontrolišemo, uvek bismo birali da mislimo na lepe i harmonične stvari. Mi čak i ne znamo koja nam je sledeća misao, sledećih deset misli. Ako već ne kontrolišemo misli, kako one mogu da imaju bilo kakvo značenje sem ako im mi ne damo to značenje?

Evo nekih predloga za postizanje mira:

  • Napravite razliku između intuicije i straha. Glas intuicije koji dolazi iz srca je veoma jasan, snažan i neemotivan. Međutim, glas straha je nejasan i pun emocija.
  • Na duže staze, koji izbor bi bio najpametniji? Kada nam je govor srca dominantan, donosimo ishitrene i nepromišljene odluke. Tada na scenu stupa mozak: smotrenost. Smotrenost je mudrost. Sa ograničenim znanjem koje sada imate, koji bi izbor bio najpametniji na duže staze?
  • Izvagajte razloge “za” i “protiv”. Ako se borite da razjasnite nešto, uzmite list papira i podelite ga na dva dela. Navedite sve razloge “za” i “protiv”.
  • Shvatite koji vam je prioritet broj 1. Do unutrašnjeg konflikta često dolazi kada nemamo jasne prioritete. Koji je vaš najveći prioritet trenutno? Šta najviše vrednujete?
  • Koja pogrešna uverenja vam podgrevaju zbunjenost? Koja lažna, obmanjujuća ili tuđa verovanja dovode do unutrašnjeg konflikta u vama? Zapišite svoj problem na papiru, a pored toga napišite “Zašto?” Na primer, želite da zadržite posao, ali isto tako žudite da budete kod kuće sa svojom decom. Kada sebi dosta puta postavite pitanje zašto, možda otkrijete da verujete u to da ste gubitnik i neuspešna osoba ako ostanete kod kuće sa decom i da ste to uverenje prisvojili od drugih.
  • Budite nemilosrdno iskreni: čega se plašite? Ispod svakog unutrašnjeg konflikta leži strah. Čega se zaista plašite? Ponekad odgovor na to pitanje razjašnjava i usmerava.
  • Šta je “manje od dva zla”? Ako morate da birate – kao da vam je neko uperio pištolj u glavu – koju biste odluku doneli?
  • Usvojite perspektivu budućnosti. Iz perspektive nekoga ko je na samrtnoj postelji, za čim ćete najviše žaliti?
  • Šta pruža otpor? Jedan od jednostavnih načina da saznate šta je ono što “nije suđeno” jeste da se preispitate šta uzrokuje najveći otpor u vašem životu. Zapamtite da život teče bez napora. Naše misli i želje presecaju tok. Da li se možda držite za brod koji je odavno otplovio?
  • Koji pristup je više vezan za ljubav? Da li cenite svoju autentičnost ili ono što “mislite” da treba da radite/budete? Koji pristup ili izbor je više usklađen sa istinom, ljubavlju?
  • Da li možda postoji još neki bitniji problem duboko sakriven ispod svega toga? Ponekad unutrašnji konflikt zapravo krije veće probleme koje treba preispitati da bi se našlo rešenje, kao što su negativna uverenja o sebi, stid sa kojim se nismo suočili ili rane koje nosimo iz detinjstva.
  • Opustite um. To je odličan način da razvijete nove tačke gledišta. Probajte sa meditacijom, slušanjem umirujuće muzike ili vežbanjem bivanja u sadašnjem trenutku. Često najbolji odgovori dolaze kada ih ne tražimo.
  • Odaberite da prestanete da učestvujete. Da li vam je baš ovog trenutka potreban odgovor? Ponekad je bolja opcija dozvoliti životu da ide u pravcu u kojem treba da ide, nego da na silu idete drugim putem. Vejn Dajer je rekao: “Konflikt ne može da se održi ako u njemu ne učestvujete”.

8 Types of Internal Conflict and How to FindPeace of Mind was originally published on lonerwolf.com

Prevod: Jelena Rakic