Dekica

Dok mi sneg pucketa pod kabastim čizmama, usporavam korak. Vraća mi se sećanje. Setim se uvek kad ovako zabeli, kad hladnoća grize poput razdražljive mačke.

Setim se da sam jedne godine upoznala Deda Mraza. Nije nosio poklone. Nije bilo irvasa. Ni crvenog odela. Zimska odeća na njemu se raspadala. Nije vikao: “Ho-ho-ho!” Nije se čak ni smejao. Nije imao razloga. Imao je bradu, da. Ne lepu, belu, već slepljenu, prljavu. I bio je okruglast, punačak, baš kao Deda Mraz. Nazvala sam ga “Dekica”.

I nije bio decembar. Bilo je proleće. Deda Mraz u proleće? Da, i meni je zato zapao za oko. I zato što se šunjao po zapuštenom dvorištu pored moje kuće. To dvorište više ne postoji. Kao ni on. Ni mene više nema tamo. Čudnom ironijom sudbine sve je zbrisano.

Kroz prozor svoje sobe posmatrala sam šta radi. Nameštao je stare kartone, spremao sebi mesto za počinak te noći. Ili možda baš tada, u podne. Izgledao je dovoljno iscrpljeno za svaku opciju.

Danima sam proveravala šta radi. Ponekad bi se u tom dvorištu skupljali alkoholičari. Nisam želela da Dekica pije. Prezirem alkohol. Kada sam se uverila da nije poročan, zgrabila sam voće sa stola i izašla. Namerno sam izabrala trenutak kad je napuštao dvorište. Napuštao napušteno.

Pružila sam mu voće. Ustuknuo je. U nekom ustaljenom poretku stvari, ja bih bila ta koja se povlači. Na sekundu sam se zapitala zašto je on taj koji zazire. A onda je pružio ruke, oprezno uzeo voće i oborio pogled. Rumenilo kakvo mu je oblilo obraze i titraje vilice viđala sam samo kod dece osramoćene do srži, spremne da zaplaču ako samo pokušaju da izgovore makar jednu reč. Nije se zahvalio. Valjda bi to bila reč-okidač.

Dubina ljudske patnje i bljesak nezauzdane ogoljenosti emocija su me ukopali u mestu. Niti sam mogla, niti želela da bilo šta kažem. Dekica je polako stavio poslednji karton na svoja kolica i tromim korakom krenuo dalje.

Nije posećivao dvorište često. Ali kad jeste, ja bih sačekala da ode da skuplja karton i krišom bih mu u kolica stavljala hranu i piće.

Onda je prestao da dolazi.

Viđala sam ga po gradu, na klupama, po haustorima. Nikada mu nisam prišla. Kad sam kod sebe imala hranu, ubacila bih mu u kolica dok ne gleda.

Zatim sam se preselila. Rodila decu. Retko sam izlazila.

Jednog dana sam izjurila do prve prodavnice. Zima je divljala, sneg cvileo pod nogama. Svež, oštar vazduh me je ošamario, osetila sam jaku vrtoglavicu. Brzo sam obavila kupovinu i u povratku me je obuzeo nagon za plakanjem. Vilica mi je zaigrala, disala sam duboko. I na klupicama pored zgrade ugledala Dekicu. Obrisala sam kap suze koja se protiv moje volje skotrljala niz obraz i uputila se ka njemu.

Nije me prepoznao. Barem sam tako mislila. Sela sam pored njega, izvadila iz kese par namirnica i pružila mu. Ćutala sam. Oko njega se širio užasan smrad. Kroz glavu mi je prošlo da bih se, u nekom ustaljenom poretku stvari, zgrčila dok ne zaboli jer ne trpim jake mirise. Ali ništa ovde nije bilo ustaljeno. Dekica je, sem razornog vonja, oko sebe pleo koprenu spokoja. Oko glave mu je lebdeo oreol mira.

Sâm je počeo da priča o ocu. O zlostavljanju u detinjstvu zbog kojeg je pobegao mlad. Nisam uspela da razaberem svaku reč i povežem deliće slagalice. Samo sam želela da slušam. Ljudi su prolazili, zagledali me. U nekom ustaljenom poretku stvari, pokušala bih da pobegnem i sakrijem se. Potrudila se da ne navučem osudu i zle jezike na sebe.

Nismo se gledali u oči. On je, kao i prvi put, prikovao pogled za zemlju, kao da ga je bio stid da me gleda. Kroz glavu su mi prolazile slike dečaka koji želi ljubav. Prihvatanje. Toplu reč. Dečaka kojeg nisu uspeli ni da nauče da brine o sebi. Zamišljala sam mlado srce puno poleta i prerano okrvavljeno kako kreće u život kao kad neiskusno čeljade bosim stopalom zagazi u sneg. Ne zna da će boleti, pomodreti, promrznuti. Ali ako je to jedini način da se spase dugogodišnjeg kuluka, taj iskorak nije toliko hladan. Možda čak i ogreje. Možda ne može da zaboli kao ono što ostavlja za sobom.

Zahvalila sam mu se na razgovoru, nasmešila i tada je podigao pogled. Do dana današnjeg nisam dobila topliji osmeh. Jedino sa čime mogu da ga uporedim je osmeh majke detetu koje ispraća puna ljubavi, strepnje i vere u Boga.

Tada sam poslednji put videla Dekicu. Prošle su godine i kad sneg zaškripi u koraku, setim se. Sigurna sam da se nalazi na boljem mestu. Tamo gde je otišao je toplo, uvek ima hrane, spava u mekoj postelji od snova, smeh odzvanja hodnicima duše i ruke roditeljske ga vode na sigurno. U večnost.

Advertisements

One…

Oduvek su me fascinirale žene koje zabole uvo za to šta je društveno prihvatljivo ili lepo većini. One žene koje su zadovoljne sobom. Koje znaju da uživaju u svakom danu. Koje i kada sede kod kuće, peru sudove i ljušte krompir, odlično se provode. Kojima je bitno da su sebi lepe. Koje ne pokleknu pod pritiskom okoline da treba da budu majke, super žene, odlične kuvarice i kurve u krevetu: osim ako to same nisu odabrale. One koje imaju nešto divlje u sebi, onaj delić koji ne može da se pripitomi… i što ih više ograničavaš, gušiš konvencionalnostima i pričaš im kako treba da žive, šta da osećaju, sve više im ulivaš snagu da nastave po svome. Jer one nisu rođene da budu pripitomljene, da slepo prate modu ili muškarca kojeg su izabrale, nisu ovde da bi živele zbog drugih.
One daju sve od sebe, ali onako kako umeju i koliko umeju.
One su tu da slušaju svoj glas.

Idi…

Da bi se vratila, prvo moraš da odeš.

Koračaćeš bez prestanka, stići ćeš na mnoga mesta. Neka će ti prijati, većina neće. Kakva god da su, udaljiće te od tvoje suštine. Zalutaćeš, obeshrabrićeš se, postaćeš očajna.

Krenućeš nazad, ali put neće biti posut mrvicama koje bi ti pokazale u kom pravcu da ideš. Povratak će biti bolan, težak, otrežnjujući naposletku.

Na putu ćeš shvatiti da si srela sve od čega si bežala. Jedan po jedan strah. Sebe. Da, onu sebe od koje si tako uspešno zamakla za ugao.

Probaćeš da klisneš, ali put vodi isključivo pravo. Niti jednog skretanja na vidiku.

Posle čitave večnosti, vratićeš se odakle si krenula. Svojoj suštini. Možda ti se ne dopadne, ali tvoja je. Drugu nemaš. I onda ćeš doživeti najlepši osećaj na svetu: prihvatanje.

Zato idi… Da bi se vratila, moraš, moraš prvo da odeš.

Ne mogu, nisam više mlada i zgodna

Malopre u prodavnici odsutno razmičem ofingere, razgledam garderobu, došla sam malo da proluftiram glavu. Iz polusna na nogama u realnost me vraćaju dve žene koje glasno pričaju pored mene.

“Meni se sviđa kako ti stoji taj kaput. Uzmi ga.”

“Ma neću. Nismo mi više mlade i zgodne pa da se ovako oblačimo.”

Okrenem se, a ona se ogleda u ogledalu i vidi joj se na licu da joj se kaput dopada. Žena otprilike 50 godina, izgleda normalno, kaput isto tako. Crn, elegantan, ma sve regularno.

Ujedem se za jezik da ne prokomentarišem jer sam umorna i napeta i znam da će komentar da mi bude previše oštar i ubitačan. Omašiću poentu jer ću se previše emotivno uneti.

Krećem kući i razmišljam se.

Žene moje drage… Ko vam je usadio u glavu sva ta uverenja o tome kako treba da izgledate u određenom starosnom dobu, koji kroj i boju treba da nosite? Ko vam je dao instrument za merenje mladosti i zgodnoće? Ko vas je naučio da koristite brojke, a možda matematiku nikada i niste volele, da biste pravile proračun o tome koji broj ide uz koji komad odeće? Pogotovo ako vam se taj komad dopada i lepo vam stoji?

Zar da dođete u divne, zrele godine, a da i dalje ne udovoljite sebi jer niste dovoljno mlade, dovoljno pametne, dovoljno zgodne, dovoljno bogate, dovoljno štaveć? Po čijim to kriterijumima? Jer same ih niste izmislile, sigurno.

Koji je to trenutak kad žene postaju dovoljno DOBRE da urade nešto za svoju dušu?

Ili čekate da vam pukne film, razbolite se, poudajete ćerke i oženite sinove, pa da onda malo sebi date oduška?

Šta tačno čekate?

Molim vas samo da obratite pažnju: to što mislite, a onda i govorite o sebi i svom telu slušaju vaša deca. Vaše ćerke. Ako ćerka sluša majku koja stalno o svom telu govori sa nipodaštavanjem i nezadovoljstvom, ako stalno mora da se drži neka dijeta jer niste dovoljno mršave, zgodne i bogtepitašta, džabe se trudite da je vaspitavate kao samouverenu. Svojim primerom ćerkama pokazujete da telo mora da ispuni neke norme da bi bilo pohvaljeno i prihvaćeno. A postoje standardi kojima telo možda nikada neće dorasti. Samo se podsećajte redovno da te standarde i norme niste same postavile. Negde ste ih usput pokupile, neko vam ih je ispričao i vi ste ih prihvatile, čule ste ili videle na TV-u ili Internetu šta tamo neko govori o tome kakvo telo je lepo, seksi i poželjno. I koja boja se nosi ove sezone.

Prestanite da se ponašate kao da ćete živeti 300 godina.

To telo vas služi čak i kada niste sjajni prema njemu.

Ponavljam kao papagaj, ali nastaviću to da radim za žene koje su rađale: ako svoj život sada, sa decom, ne možete nikako da uporedite sa životom pre dece, jer dodirnih tačaka nema, zašto poredite svoje telo kakvo je sada sa onim kakvo ste nekada imale? Budite iskrene prema sebi: kome želite da budete “idealne”? Ko ima vajde od vašeg fantastičnog, zategnutog tela bez strija i ožiljaka koje ste nekada imale? Vi? Vaša deca? Ne bih rekla.

Umesto što hitate da brzo posle porođaja dovedete telo u formu, opustite se malo. Uživajte u deci i tom telu koje je obavilo lavovski deo posla. Uživajte u svojoj novoj ulozi koja vas sada oslobađa te trke za prividnim savršenstvom.

I da me neko pogrešno ne shvati. Briga o telu, izbalansirana i redovna ishrana, vežbanje, sve je to potrebno i poželjno. Samo ne dozvolite da vam ono drugo što je potpuno bespotrebno vlada životom i odlukama.

Obucite ono u čemu vam je prijatno. Odaberite boju koja vas je privukla. Pink? A imate 60 godina? Što da ne? Kratka suknja, a nije vam 20 ljeta? Koga briga! Štikla od 20 cm? Naravno! Patike svakog dana? Odlično! Samo udovoljite sebi!

Ako Kim Kardašijan može da napravi onako nakaradnu guzicu i ubedi sebe i svet da je seksi, da je žene kao slepice prate misleći da je to kul, mislim da je krajnje vreme da i ostale žene puste mašti na volju i sa svojim telom i garderobom rade onako kako žele i osećaju. Bez obzira na tuđe komentare i parametre.