Idi…

Da bi se vratila, prvo moraš da odeš.

Koračaćeš bez prestanka, stići ćeš na mnoga mesta. Neka će ti prijati, većina neće. Kakva god da su, udaljiće te od tvoje suštine. Zalutaćeš, obeshrabrićeš se, postaćeš očajna.

Krenućeš nazad, ali put neće biti posut mrvicama koje bi ti pokazale u kom pravcu da ideš. Povratak će biti bolan, težak, otrežnjujući naposletku.

Na putu ćeš shvatiti da si srela sve od čega si bežala. Jedan po jedan strah. Sebe. Da, onu sebe od koje si tako uspešno zamakla za ugao.

Probaćeš da klisneš, ali put vodi isključivo pravo. Niti jednog skretanja na vidiku.

Posle čitave večnosti, vratićeš se odakle si krenula. Svojoj suštini. Možda ti se ne dopadne, ali tvoja je. Drugu nemaš. I onda ćeš doživeti najlepši osećaj na svetu: prihvatanje.

Zato idi… Da bi se vratila, moraš, moraš prvo da odeš.

Advertisements