Ovo je članak koji je prvobitno objavljen na sajtu tinybuddha.com. Uz dozvolu dr Ilene S. Cohen, autorke teksta, objavljujem prevod istog na svom blogu.
This article was first published on tinybuddha.com: What to Do When Your Need to Please Is Ruining Your Life (by Ilene S. Cohen)
Link do verzije na engleskom je sledeći: https://tinybuddha.com/blog/need-please-ruining-life/?fbclid=IwAR3DghyZPDKE3UtQ1-Kgt6TZDrm1qiyI2jJwQ9IfV34_Tj-pW5VJOH0nvGU
“Mi smo zatočenici sopstvenih identiteta, živimo u zatvoru koji smo sami stvorili.” ~Theodore Bagwell
Da li ste ikada pomislili da morate da uradite šta je neko drugi rekao i da vas, u suprotnom, neće voleti?
Da li ste se osećali sebično što želite da svoje potrebe stavite na prvo mesto? Ili ste osećali grižu savesti što postavljate granice ljudima do kojih vam je stalo?
Da li ste naučili da čak i kad udovoljavate tuđim željama i hirovima, oni i dalje nisu srećni, a niste ni vi?
Dobrodošli u obmanu zvanu “udovoljavanje drugima”. Dobrodošli u priču mog života.
Nema veće tragedije od toga da si živ, a da ništa ne osećaš jer si otupeo, ravnodušan i bez emocija. Kod mene je to godinama bio slučaj: pokazivala sam znake života, ali nikada nisam istinski živela. Sve zato što sam imala jaku želju da celu sebe dam i otplatim svetu dug za sve što mi je dato.
Vidite, živela sam američki san. Dato mi je mnogo blagoslova i trebalo je da budem srećna. Ali nisam osećala ništa – pogotovo ne sreću.
Trebalo mi je vremena da utvrdim koji to deo nedostaje i sprečava me da zaista iskusim život: nisam živela onako kako sam stvarno želela. Ja sam živela da udovoljim drugima, da ih usrećim i da poštujem pravila koja nameće društvo.
Mislila sam da radim ispravnu stvar; zaista sam razmišljala da će mi “na kraju, čitavo ovo nesebično davanje na tacni doneti sreću koju zaslužujem”. Ali to se nikada nije desilo. Činilo se da što više radim, sve se manje osećam ispunjeno.
Postala sam osoba koja udovoljava drugima zahvaljujući iskustvu iz detinjstva. Iako sam bila zahvalna za sve što mi je pruženo, takođe sam bila svesna i da sam rođena u teškim porodičnim uslovima. Moj način da izađem na kraj sa tim je bio da udovoljim drugima.
Kao i većina dece, samo sam želela pažnju i odobravanje roditelja. Ali u našem domaćinstvu, pohvala je bila retka, a moji roditelji su uvek bili spremni da upute kritiku. Vrlo brzo sam postala svesna kako moje ponašanje utiče na njih, pa sam počela da se ponašam tako da dobijem odobravanje, a sa druge strane sam potiskivala prava osećanja da bih izbegla kaznu.
Nisam želela da me kritikuju ili grde pred drugima, te sam postala dete, tinejdžer i odrasla osoba iz snova mojih roditelja. I dalje su mi ponekad nalazili zamerke – što me je povređivalo – ali sam ipak na kraju radila sve što sam mogla da se iskupim.
Zamka u koju sam upala postala je još veća kada su mi se roditelji razveli. Pokušavala sam da im se oboma dodvorim tako što sam sebe ubacivala u njihove razmirice i štitila braću i sestre od njihovog besa. Postala sam posrednik između roditelja i takva vrsta komunikacije se razvila u duboku depresiju za koju niko sem mene nije znao. Dosta sam smršala, počela da dobijam slabe ocene u školi i više nisam uživala u aktivnostima koje su mi nekad pružale zadovoljstvo. Ali hrabro i da mi se ništa ne vidi na licu, koračala sam napred i hvatala se u koštac sa onim sa čime nisam htela da se bore braća i sestre. Ubedila sam sebe da je to moja dužnost kao ćerke i radila tako da bih izbegla kritiku. Odrastajući u takvim uslovima, počela sam da verujem da sam ja odgovorna za to kako se drugi osećaju. Naučila sam da oblikujem svoju ličnost na osnovu onoga što drugi žele od mene ili im je potrebno, umesto da budem autentična i ispoštujem ono što zaista osećam.
Zbog često preterane reakcije mojih roditelja na određene situacije, verovala sam da je potrebno da se promenim; ali istina je da je njihova reakcija bila njihova odgovornost.
Ovakve ljude zovemo onima koji udovoljavaju, otiračima ili željnima odobravanja. Opisujemo ih kao nesebične. Oni retko kažu NE, izuzetno su odgovorni, provode većinu vremena radeći nešto za druge i generalno se vode kao najbolja vrsta ljudi.
Na površini, može delovati da je udovoljavanje drugima ispravna stvar; ali vremenom, taj identitet skrha i savlada osobu i čitavo udovoljavanje se pretvori u nezdrav obrazac ponašanja koji na kraju nikoga ne učini srećnim.
Vaš identitet
Nekada sam sebe opisivala i predstavljala kao dobru, finu i nesebičnu osobu koja uvek ugađa drugima.
Kada bih sebi dodelila određene osobine ličnosti, to bi diktiralo kako se ponašam i navodilo me da verujem da treba da se postavim na određeni način da bih ispoštovala društvene norme koje kazuju kako to treba da se ponaša dobra i fina osoba.
Čak i kada moja dela nisu bila u skladu sa tim šta stvarno želim u životu, ipak sam ugađala drugima. Trudila sam se svim silama da nekome ne delujem kao sebična, kao da neću da se prilagodim i pomognem ili kao neko ko je nezgodan, i po svaku cenu sam izbegavala sukobe.
Prekinula sam sa takvim ponašanjem kada sam shvatila da je biti dobra osoba mnogo složenije od prostog ispunjavanja tuđih potreba sve vreme.
Kada sam shvatila da konstantno davanje nije baš toliko divno kao što sam mislila i da moje ponašanje uopšte ne dolazi od nečeg lepog već od osećaja krivice i nedovoljnosti, odlučila sam da prestanem sa udovoljavanjem drugima i počnem da živim po svojim pravilima.
Tada sam počela da se razvijam iz nesebične u onu koja stavlja sebe na prvo mesto. Tada sam razbila identitet one koja udovoljava drugima i ponovo izgradila svoj život. Odlučila sam da je živeti sopstveni život važnije od toga da dobijem odobravanje svojih roditelja.
Ako vam potreba da udovoljite drugima uništava život, evo nekoliko predloga kako da istrajete u promeni iz nesebične u osobu koja vrednuje sebe.
1. Shvatite da su drugi ljudi odgovorni za sebe.
To što sam udovoljavala drugima dozvoljavalo mi je da previdim jednu bitnu činjenicu: drugi ljudi su odgovorni za sebe i svoje probleme.
U nekom trenutku sam počela da verujem da su tuđi problemi moji. Mislila sam da je moja obaveza da se oni osećaju bolje. Jako dugo sam u životu izigravala spasitelja i čuvara; sve što sam dobila je bio opterećujući osećaj obaveze i odgovornosti i parališuća anksioznost.
Važno je da zapamtite da niste odgovorni za to kako se drugi osećaju ili šta rade. Ako pokušavate da udovoljite ljudima jer se bojite njihove reakcije, to vam je znak da je vreme za promenu.
Vidite, kada preuzmete tuđu odgovornost, njima dajete dozvolu da nastave da se ponašaju neodgovorno; dopuštate i pospešujete njihove nezdrave obrasce ponašanja.
Sledeći put kad vam dođe da preuzmete nešto tuđe na sebe, zapitajte se: Da li me preuzimanje odgovornosti umesto ove osobe zaista čini dobrom osobom? Da li je zaista lepo sprečavati ljude u tome da preuzmu vođstvo nad svojim životom?
Verovatno ćete saznati da je odgovor na to NE, a onda možete da smislite kako da pružite podršku, a da na sebe ne preuzimate sve.
2. Prestanite da održavate mir.
Često sam se pitala zašto sam okružena sebičnim ljudima; sa moje tačke gledišta, svi drugi su bili problem. Ali na putu otkrivanja sebe, shvatila sam da nisu oni bili problem; ja sam bila.
Pokušavajući da održim mir u svojim odnosima, uvek bih previdela načine na koji su me ljudi iskorišćavali. Ignorisala sam njihove uvrnute prioritete jer sam mislila da stalno moram da budem fina.
Važno je imati na umu da je ponekad onaj bolji, lepši izbor u stvari isti onaj koji izaziva nelagodu i anksioznost. Istinsko lepo ponašanje traži granice i da se ponekad kaže NE.
Neki ljudi će zbog toga biti uznemireni ili će imati napad besa kao dvogodišnjaci, ali je cena koju ćete platiti ako ignorišete svoje granice mnogo veća. Zato prestanite da mislite da je održavati mir bolje za vaš odnos. Istina je da je mnogo bolje biti iskren i direktan.
3. Upoznajte se sa posledicama koje nosi želja za odobravanjem.
Živeti život u strahu od kritike i odbacivanja uopšte nije život. Konstantno cenzurisanje sebe ne dozvoljava vam da vidite koju slobodu izbora zaista imate. Kada stalno tražite odobravanje, tu nema razvoja.
Moja težnja za odobravanjem imala je korene u verovanju da moje mentalno zdravlje zavisi od toga da li se nekome dopadam; ako se ne dopadam ljudima, ne osećam se vrednom. Posledica toga je bila da je moja lična vrednost u potpunosti zavisila od toga šta drugi misle o meni. Svaka kritika je vodila do toga da se osećam užasno u vezi sa sobom, pa sam to izbegavala tako što sam se ponašala kako treba da bih dobila odobravanje.
Konačno sam napustila taj obrazac ponašanja time što sam počela više da vrednujem to da dobijam odobravanje od same sebe. Time što sam radila na tome da saznam ko sam i šta ja vrednujem, uspela sam da ojačam osećaj sopstva. Kada znate ko ste i prihvatite sebe, kritika od strane drugih uopšte vas neće doticati preterano.
4. Okrenite se ka sebi.
Ako udovoljavate drugima, verovatno mislite da je sebično svoje potrebe staviti na prvo mesto. Kada jednom izmenite predstavu o tome šta znači biti dobra osoba, videćete da nije sebično, već neophodno da se okrenete sebi i sebe stavite na prvo mesto.
Veći deo moje želje za promenom došao je kad sam shvatila da ako ne počnem da vrednujem sebe, moji odnosi će trpeti. Iako deluje nelogično, kada su vam sopstvene potrebe priorotet, to je u stvari bolje po druge jer vam jača odnos.
Zato to nije sebično. To znači prepoznati svoju vrednost kao osobe. Kada to radite, i drugi počinju da vide koliko vredite, a odnosi počinju da se menjaju.
Za kraj
Putovanje do okretanja ka sebi uključuje dosta isprobavanja i pogrešaka. Pravićete greške, menjaćete ponašanje i afirmisati svoje odluke.
Počela sam da se zaista osećam srećnom i živom kada sam počela da upoznajem sebe, da govorim NE i kada sam postavila granice u odnosima. Nije bilo lako. Morala sam da se naviknem na kritike i razočaranje. Morala sam da ojačam. Međutim, bez oklevanja mogu da kažem da je vredelo. Znam da će i kod vas vredeti.
Treba da živite život onako želite. Niko ne sme da ima toliku moć nad vama da vam diktira kako treba da živite. Što više budete upoznavali sebe i što hrabrije budete živeli po svojim pravilima, bolje ćete se osećati u vezi sa sobom.
Ja više ne donosim odluke iz straha i više nisam ogorčena. Sada za druge radim nešto zato što želim, a ne zato što imam osećaj krivice. Više mi nisu potrebni drugi da bih se osetila vrednom; ja sebi pružam taj osećaj vrednosti tako što znam ko sam i to prihvatam.
Dosta će vam pomoći da se oslobodite predstave o tome da ljude treba spašavati i da je to vaša obaveza. Istina je da niste odgovorni ni za čija osećanja sem za sopstvena.
Ne možete biti srećni i zdravi ako ste istovremeno prezauzeti upravljanjem i svojim i tuđim osećanjima. Zapamtite da ljudi mogu da brinu sami o sebi. To će i vama dati prostora da se pobrinete za sebe.
Ksanta (Secondhand Fashion/Lifestyle Blog) 